Зашто сам закључала маму и тату

Од када смо чули за здравствену претњу у Кини, коронавирус ми је у видном пољу. Неке од мени најдражих особа у животу раде у иностранству и послови су им такви да су на удару вируса и иначе.

Најпре смо се шалили јер се све дешавало само негде на крају Азије и изгледало је као да смо безбедни. Јела сам манго који је преко Дубаија до мене стигао са Тајланда и људима слала фотографију уз много насмејаних емоџија и поруку: „Има ли короне код вас?“. 

Са првим вестима о већем броју заражених у Италији укључио ми се, што би метеоролози рекли, црвени аларм.

Сестра која је стјуардеса на Блиском истоку, средином фебруара правила је план да у марту дође у Србију на одмор, али смо се запитали да ли је то паметно због времешних родитеља. Ипак она свакодневно на послу долази у контакт са много људи који су изузетно близу Кине. И не само Кине већ и других земаља у којима има заражених.

Заседање је одржано у Вотсап групи и опција да дође, али се не види са родитељима и сестрама одбачена је као глупа јер управо је то разлог због којег би дошла у Београд.

Истовремено, набачена је идеја, онако у пролазу, да кад загусти маму и тату изолујемо јер имунолошки су угрожени, а и припадају групи која „не пролази добро“ у доба коронавируса.

Из Италије из дана у дан све црње вести. А маски у апотекама нема. Колега који је извештавао „са места заразе“ био је на послу. Моја забринутост расте.

Прича о изолацији све ми је прихватљивија јер се обруч око Србије стеже и само је питање момента кад ћемо чути вест да је и код нас регистрован први случај зараженог коронавиорусом. Или случајеви.

Шестог марта коронавирус је званично ушао у Србију. Знали смо да ће се то пре или касније догодити. Вероватно је ушао и много пре, али пошто је невидљив голим оком, нису га видели ни они са којима је дошао.

Нисам склона паници, напротив, чак сам се једном забринула због своје сталожености у случају мањег пожара. Но, вратимо се на коронавирус. Није ме ни сада обузела паника, али све чешће изговарам реченицу: „Не бринем се за себе, али мама и тата су 80+“.

Италија је прогласила карантин на територији целе државе јер је у дану преминуло готово 100 људи. Нико не ставља у карантин 60 милиона људи без разлога. А разлог нам је такорећи у комшилуку. То је моменат када сам схватила да је време за акцију. 

Извештаје колеге Немање Милутиновића из Пекинга, који је дописник РТС-а, пратим редовно, а његова прича о самоизолацији додатно ме је охрабрила да размишљам у добром правцу. 

Сестре и ја одавно смо биле свесне озбиљности ситуације, али мама и тата у први мах нису. Јер обоје су преживели ратове, бонове, кризе, санкције, бомбардовање и још толико тога.

Док их нисам запљуснула статистиком о броју преминулих њиховог животног доба из Италије и Кине није им било јасно зашто не смеју да излазе из куће. До тада су били уверени да је у питању нешто као грип и да немају разлога за бригу.

Чињенице говоре да сваки мој или сестрин долазак код родитеља може значити и доношење вируса њима. Уколико желимо да избегнемо да се заразе, контакт морамо да смањимо на минимум, а максимално се потрудимо да коронавирус не пређе праг њиховог стана.

И даље против изолације, али свеснији ситуације, гледали су збуњено две ћерке које хоће да их припремају као да је ратно стање, а ми смо само проверавале да ли имају довољно хране у стану за две недеље и лекова за месец дана.

Седам нових случајева у Србији, то јест укупно 12. Упркос томе, мами и тати упутство да оперу ствари које им будемо доносили до улазних врата, а да притом морају да носе рукавице и маску (нема маски па ће то бити марама преко носа и уста) и даље им делује претерано.  

Докупили смо шта је требало и покушали да их уверимо да то што нећемо долазити сваког дана не значи да смо их напустили и да је боље да испаднемо параноични и ненормални него да...

Пошто нам се учинило да је комуникација телефоном недовољна, размотрили смо опције и после неуспешног инсталирања једне апликације, прешли смо на другу. Ипак, при представљању идеје о видео-комуникацији путем Скајпа било је мало менталног рвања јер „неће ваљда ово да траје месецима“?

Одговор на то питање нико нема. Претпоставка је да ће око Ускрса бити чупаво тако да може лако да се деси да траје два месеца. Или више. Свакако у суботу нећемо купити сир од Милице са Дивчибара, колико год се мама бунила.

Будући да ми је стан у фази опремања, пандемија ме затекла са половином ствари тамо, а половином код родитеља. Спаковала сам најважније и 12. марта у 9.15 изашла из њиховог стана. Послала сам поруку у поменуту групу на Вотсапу: "As of now mom and dad are under lockdown. Active until further notice". Порука је на енглеском да би деловало више као шала и да би грч који ми блокира абдомен макар мало попустио.

Мама је закључала врата тако да, руку на срце, наслов текста није потпуно тачан.