Да ли ви то озбиљно – 8. март

Драге жене, прочитајте више пута и погледајте истини у очи, не заносите се више. Ја сам жена сваки дан и не би ми требало банализовано подсећање на то оваквог 8. марта.

Јел могуће да нам је све потаман, па само чекамо тај дан, јер је тог дана тај цветић најлепши и највећи. А бомбоњера најслађа на свету, а о евентуалној минималистичкој новчаној честитки или модерном ваучеру да и не говорим.

Баш да ме купе за ситне паре не могу, а нити нешто да усреће.

Али добро, ако Вас тај тренутак, такав какав је, данас радује, нећу да вам кварим. Имате право на ужитак комерцијализованих финих манира једном годишње, јер ето сетили су се, требало би то искористити.

Слажем се са ставовима колеге и ко хоће нека их прочита. Да, све исто мислим, али нећу да се сад понављам, хоћу о томе, где ми, жене, сносимо одговорност, где смо подбациле.

Не знам ја какве су жене биле у време Кларе Цеткин, сад то вероватно није ни важно, али по свему судећи храбрије и борбеније. Не могу баш нешто да се сетим када су то код нас озбиљно и организовано жене протестовале и изашле некоме на црту. 

Јавне осуде због повређивања и ускраћивања права жена углавном се задрже на обавезујућем политичком говору, јер требало би испунити квоту. А онда у оквиру квоте настаје права борба женских каријера. Где остадоше оне друге?

Мене највише више брине што је жена жени постала вучица. Девојчице злостављају другарице још у школи и већ смо се нагледали ужасних призора. У свакодневном животу је реткост да жена стане у одбрану друге, а и ако то учини биће усамљена.

Друге ће игнорисати ситуацију у већини случајева из страха за своју позицију и егзистенцију да се не замере главнима али и да се не лажемо, има наравно и ликовања.

Увек се борим и нећу одустати од свог става да жена жени мора и требало би да помогне.

Док и лично нисам постала трудница нисам могла да поверујем пријатељицама, да понижења углавном највише долазе од стране других жена.

"Шта је, хоћеш преко реда, чекај, чекала сам и ја кад сам била трудна. Не пада ми на памет да ти устанем, није ни мени нико устајао. Шта ако си трудна не носиш краља".

И уобичајено добацивање ако сте с малим дететом на каси, шалтеру: Могла сам и ја моју децу од куће да поведем па да прођем преко реда. Благо њој она има с ким децу да остави па не мора да их вуче по маркету и опет је незадовољна и фрустрирана.

А ствар престижа у школи, друштву на послу је назови фурање моде. Тужно али истинито, већина жена се не облачи ни због себе, а ни због допадљивости мушкарцима, већ због ривалства само њима знаног с другим дамама.

Опседнуте су трком у наоружавању модним комадима са пријатељицама, колегиницама. Торбе, ципеле и све остало купују да би фасцинирале друге колегинице и узајамно се чашћавале комплиментима. Јер како она то може да има а ја не. А ријалити траје, траје...Извините, о којим женским правима је овде реч?

Да баш ових дана је торба била предмет тих горућих неостварених женских права. Таман сам очекивала тешку драму из наслова "никад нећете погодити шта су исто носиле у руци наше две познате јавне личности у судници".

Препадох се није ваљда да су стисле неко ладно оружје, кад оно стисле су веома, веома скупе торбе и то исте....Гле чуда, да би оствариле своја права не може се без тих торби.

Ех, жене свих брендова уједините се!!! 

Ех, драга Кларо Цеткин, код нас је то са женама сад овако. Ако га баш толико желите срећан вам био 8. март! 

Хвала ти Душане!!!