Мушкарци, није срамота поклонити цвет за 8. март

Док разочарано примећујем да су ми ова два прва месеца у години прошла за трен, у продавници све озбиљније разгледам оне саксије. Могла бих да обрадујем неку колегиницу, другарицу (мама и сестра живе у другом граду, па ће на поклон сачекати до следећег виђања).

Покушавајући безуспешно да се одлучим између патуљастих ружа, кактуса, неких чудних биљчица са још чуднијим именима, у тренутку схватам да су око мене само жене. И оне раде исто што и ја – бирају поклоне за "своје жене".

Млађе, старије, готово све носе по неку саксијицу коју ће вероватно поклонити за Дан жена или ће то задовољство учинити саме себи.

Погледом тражим мушкарце са цвећем, али, осим два-три младића који стидљиво крију оне саксије међу осталим намирницама у колицима, не налазим их.

Хм, некако кад боље размислим, одувек је тако. Чини ми се да поклоне за 8. март женама више поклањају жене него мушкарци или се бар више баве "својим" празником.

Расла сам у земљи у којој је Дан жена био неформални државни празник. Међутим, ако изузмемо пригодне говоре у којима су партијски функционери подсећали на "равноправну улогу другарица у социјалистичком самоуправном систему", сводио се на славља у фирмама и поклоне мајкама, бакама, учитељицама, колегиницама и комшиницама. А ту су предњачиле управо жене.

Сећам се да смо у основној школи баш ми, девојчице, данима смишљале шта да купимо разредној. Скупљале смо новац, а онда, уз велико узбуђење, бирале кристалне чаше, вазе, накит или неки други поклон. Посебна радост била је одлазак у цвећару где смо потпуно омађијане гледале цвећарке како вештим прстима праве букет за нашу разредну.

Једина обавеза дечака била је да дају свој део новца и на то смо их упорно подсећале.

Куповале смо поклоне и мајкама, бакама, али и свим женама које су нас некако "задужиле" (знате оне комшинице којима увек можете да се обратите кад мама и тата нису ту). То исто су радиле и наше маме. Даривале су и добијале поклоне углавном од жена.

Мој тата је увек био расположен да финансира поклон, али је избор препуштао нама-мени, сестри и мами. И данас тако ради, а још увек му није пријатно да га на улици виде како носи цвеће.

Иако су се променили и људи, и времена и вредности и држава у којој живимо, 8. март је некако опстао. Драго ми је што коначно више говоримо о његовом значају, о женама које су се, у незамисливо тешким временима, бориле и освајале слободу и права за све нас.

Драго ми је и што се, за разлику од већине земаља насталих распадом Југославије, у Србији задржао какав-такав дух тог празника.

Признајем да сам у једном периоду свог живота и сама критиковала пажњу која се придаје баш том једном дану. Говорила сам да су поклони непотребно трошење новца, а честитке цинизам.

С годинама човек, међутим, схвати да нема ништа лоше у пажњи, поклонима и лепим жељама па чак и ако су ограничене на један дан у години.

Неће цвет, накит или парфем избрисати неравноправност, црну статистику породичног насиља или патријархални поглед на свет, али неће ни погоршати ствари. Напротив, један леп дан може само да нас све заједно учини бољим.

Зато мушкарци, не устручавајте се. Угледајте се на нас, слободно купујте и носите цвеће (није то ништа страшно), изненадите своје важне жене неким лепим гестом.

За равноправност ћемо се заједно борити сваки дан, а овај један можемо да будемо и у класичним улогама – ви џентлмени, а ми даме.