Зашто не треба славити 8. март

Уопште нисам против Дана жена као таквог, који треба да постоји као симбол историјске борбе жена да не буду подређене мушкарцима у сваком погледу и аспекту живота, већ равноправне особе које могу да допринесу бољитку друштва у свим његовим сферама, а не само рађајући и одгајајући децу.

И не само као симбол пређашње борбе, већ као отрежњујући подсетник да се и на прагу треће деценије 21. века жене и даље суочавају са бројним проблемима које би нас све у целини требало да брину.

Од тога да жене на радним местима стрепе шта ће бити ако затрудне до сексуалног узнемиравања и злостављања.

Од тога да су и даље у многим домовима кућни послови резервисани за жене до тога да се мушкарци који, гле чуда, помогну својим партнеркама усисавањем или брисањем прашине поспрдно називају "папучарима". Друга крајност је да им се дивимо због некакве "изузетности", јер су способни да пресвуку бебу или испеглају веш без последица по себе и околину.

Од тога да су у просеку слабије плаћене за исте послове у односу на мушкарце до тога да се врло често вредност њиховог рада умањује, а оне унижавају.

Од тога да се и данас мужеви најчешће оправдавају када се извичу на супругу тиме да их је она изнервирала до тога да се у великом броју домова свакодневно врши насиље над њима, што психичко што физичко.

Само треба чути коментаре у свакодневном говору или друштвеним мрежама на случајеве сексуалног насиља и видети стање свести у друштву.

Добар пример је случај холивудског продуцента и филмског магната Харвија Вајнстина. У било којем друштву када би се повео разговор о овој теми ретко када сам чуо изравну критику сада већ правоснажно осуђеног силоватеља.

Увек је ту било оно "али". Не би он да га она није изазивала.

Каранфили и бомбоњере

Ако је највећи домет 8. марта поклањање цвећа, бомбоњера и других поклона, онда и не мора да се обележава. Бљутава банализација и комерцијализација Дана жена учинила је да људи верују да су жене задовољне, ако се један дан годишње према њима лепо опходе и поклањају им ствари, што је услов за опрост свих грехова према њима у претходних 364 (или 365) дана.

Већ недељу дана су на полицама продавница истакнути слаткиши у патетичним срцоликим паковањима. Ресторани нуде посебне аранжмане, велики продајни ланци организују акције...

Али већ знамо да бескрупулозна трка за новцем извитоперује и корумпира сваки догађај. Оно што је, међутим, страшно јесте што смо такво понашање нормализовали. И не само мушкарци, већ и велики број жена.

Чик покушајте да се појавите без поклона. Чак иако вам из куртоазије не спомену то, многим женама ће потајно бити криво што "се нисте сетили".

И ту се види сва трагедија површности која је 8. март постао. Сто одсто амбалажа, нула одсто суштина.