Зашто су нам неопходне књиге које нико не чита

Када би мене неко питао по чему ћу видети да наступа друштво будућности, ја бих казао по томе што бих приметио да уредници читају књиге које објављују. Желим одмах да појасним оно што у претходној реченици личи на етикету.

У Британији постоји око 30.000 издавача, у Америци и двоструко више. У Аустралији их има око 20.000, што укупно чини око 110.000 издавача на англо-саксонским наречјима широм света. Претпоставимо да у остатку света, на свим језицима има још толико. Ово чини армију издавача од преко двеста двадесет хиљада. Међу њима има малих и великих издавачких кућа, али у просеку у свакој издавачкој кући мора да ради барем три уредника који читају нове рукописе.

Дакле, у овом часу у свету најмање око 650.000 уредника чита нови рукопис. Но, да ли чита? У 21. веку, али и знатно раније проширила се, да је тако назовем кластер-пракса објављивања књига. Једноставније речено, наслови се преписују и тако праве кластери. Ако је књига постигла успех на немачком, објављује се без премишљања на пољском, литванском, естонском, чешком и словачком језику. Ако је књига доживела успех на француском, објављује се на португалском, шпанском, италијанском језику и широм Латинске Америке.

Нико, али дословно нико на језицима који попуњавају кластере нових издања те књиге не чита зато да би је евентуално прихватио или одбацио. У реду, да ли их чита барем неко на немачком и француском? Рекло би се ни ту. Књиге се бирају по томе да ли задовољавају неке потребе, да ли дирају неку табу-тему, да ли обрађују неку актуелну проблематику (пандемија корона вируса, рецимо) и ни уредници првих издања их не читају, барем не од корица до корица, барем не тако да реално одлуче да ли је књига лоша или добра, барем не да би је по својој савести одбили.

Исто је и са књигама са малих језика које су помогнуте националним програмима за подстицање превођења. Изузетно је тешко казати колико књига тренутно циркулише Европом на релацији словачки-мађарски; мађарски-бугарски; бугарски-литвански; литвански-словеначки; словеначки-хрватски; хрватски-естонски; естонски-албански; албански-румунски; румунски-српски...

Две се ствари могу казати: то је изузетно велики број књига које не чита ниједан уредник. Објављују се такође по кластерима. Често нису ни намењене продаји него декларисању трошења буџетског новца са конкурса.

Чини ми се да на тај начин најмање 10.000 наслова на мање распрострањеним језицима тренутно нема читалаца. Чему онда служи њихово објављивање? Задовољавању разних привида, јер двадесет први век је, подсетићу, виртуелни век. У питању су само цифре које се одобравају на разним политичким нивоима: број превода, број писаца на страним језицима, број језика на које су књиге преведене... "Врло добро. Следеће године нека све то буде тако, али за 6 одсто више..."

Да се вратимо глобалној слици. Оних 650.000 светских уредника, одобри најмање једну књигу месечно. Тако долазимо до праве глобалне пандемије од 7.800.000 наслова које су потписали уредници света само прошле 2019. године! Одговорно слутим да ниједну или готово ниједну од тих књига нису прочитали до краја, на њој радили, и свим срцем стали иза њене садржине!

Тако долазимо до праве светске заразе, могло би се чак казати загађења планете хартијом, јер сваки од 7.800.000 наслова штампа се барем у две хиљаде примерака у просеку. (Минимални тираж за земљу величине Србије је 500 комада, али за земљу величине Француске је то 5.000 примерака.)

На тај начин долазимо до запањујућих 15.600.000.000 - да напишем и словима петнаест милијарди и шесто милиона - примерака књига које стоје по издавачким магацинима, а одштампане су само у 2019. години. Можда и половина њих "иде" и оне се селе на полице читалаца, али половина не иде, не чита се, и што је најгоре - није ни намењена читању.

Ко зна колико тона књига иде у отпис у стару хартију годишње, да би се та хартија рециклирала и од ње у 2020. години штампало нових 15.600.000.000 примерака књига.

Шта нам ово говори: најједноставније нешто о бледилу уредника, невидљивости књига, хаотичности читалаца и - готово потпуне немогућности да се добра књига провуче и иза ње стану уредник, издавач и читаоци!

Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него невернику ући у рај (Јевнђеље по Матеју, 10.25)

Лакше је за једним столом наћи Шекспира, Гетеа, Толстоја, Џојса, Мана, Музила, Фокнера, Борхеса, Маркеса, Булгакова, Андрића, Црњанског и Ека, него доброј књизи стићи до читалаца (Јеванђеље по савременом издаваштву, 1.1)