Узалуд ситничарите око хрватског и црногорског док нема крупних дела на тим језицима

Много се очекивало од тог писма које је, на основу издања из 1956. Вентриса и Чедвика, коначно растумачено тек средином шездесетих година прошлог века, али изненађење које је наступило брзо је бацило у заборав и микенску културу и језик вођа тројанског похода: Агамемнона и брата му Менелаја.

Наиме, на микенским таблицама није откривено ништа књижевно - речју ништа лепо. С муком је прочитано много товарних пописа, катастрираних имања, листа залиха, а као највише артистички запис пронашао се и попис заветних дарова божанствима.

Због тога је читаву, готово једновековну потрагу за значењем микенских таблица брзо прекрио заборав који је речито показао да један језик значајним, сачуваним и важним чини једино - књижевност. 

Разумем отуд данашњи страх косовских Срба за српски језик у окружењу агресивног албанског; разумем и горљиво настојање црногорских језичких законописаца да се одрже дукљaнске фонеме у црногорској азбуци; разумем и ванредну упорност хрватских нормативиста да се из хрватског избаци и последња туђица и замени старохрватском речју, али сви њихови напори узалудни су ако на језицима које нормирају неко не напише капитално дело. 

А тог дела, или тих дела за сада нема. Јер да је на новој црногорској азбуци написан нови "Горски вијенац" сигурно бисмо знали барем сви ми у регији; да је на језику без иједне туђице написан нови "Повратак Филипа Латиновића", то никаква игноранција не би могла да сакрије; да је, напослетку, на српском језичком идиому косовских Срба написан колосални роман, па макар да га је НИН-ов жири незналица избацио и са ширег списка - и то бисмо знали.

Али, то се досад није десило, те борба за ова наречја или језике (како ко схвата) још тумара више шумом него што иде друмом. 

Да ли ово што сам написао значи да треба направити државне пројекте за прављење "великог писца"?

Мислим да се оваквим нормативним радом не може постићи много. Писци се не праве на тај начин. Нешто друго је далеко важније приметити.

Макар њиме говорио и врло мали и угрожени број говорника, матерњи језик мора бити дубоко утемељен у свести народа или групе која га говори. Тек тада ће овај језик пронаћи свог великог писца, па нек њиме говори и неколико стотина људи.

Сасвим је другачија ситуација са језичким нормама које нису искрено и безрезервно прихваћене ни у самим народима у којима се постављају као правопис. У таквим околностима нема оних дубоких понорних порива који ће једног писца позвати да на том језику напише своје велико дело.

Могу се, дакле, на новим језицима "увести у ред" (неки ће рећи може се "утерати страх") радио-водитељи, дневне новине, полицијске патроле (или опходње), може на тим језицима певати и читава мала армија протежираних песника, ипак све то ће произвести слабе или никакве резултате у очувању тих говорних целина. 

Чак и када је реч о дубоко укорењеном језику као што је наречје косовских или личко-далматинских Срба, чињеница да на том дијалекту није написано велико дело након 1999. нешто говори о томе колико се искрено чува овај језик.

Неко ће казати да то није лако, да су избеглички Срби под великим притиском (те отуд, ваљда, нема новог Владана Деснице), али свака група, и сваки језик има свог "великог писца" који тренутно сиса на материнским недрима и ниједан језик није лошији (па макар и да је новојезик) од неког старог за писање великих дела.

Не кривите, отуд, писце.

Упитајте се колико су сви ти језици и наречја уистину - матерњи.