А деца насмејана – гле, парче неба на земљи!

"Дали смо све од себе да деци буде боље", одзвањају ми речи човека из Социјалног.

Слика напуштене деце код Алибунара је баш ужасна, замишљам каква би могла бити да ови људи нису дали све од себе. А и мајка им је обећала.

Да, могу мислити, обећала, а они још увек чекају да испуни обећање. Преудала се, можда би испунила обећање кад би могла, кад би јој помогли. Ко зна, можда и не би, нагађам... Отац је у затвору.

Њих шесторо, најмлађи још у пеленама, нешто старија сестра, 11 година, обавља кућне послове, цепа дрва да би нешто зарадила.

Најстарији, брат, 15 година, ради физичке послове да би заједно са пет сестара преживео.

И да, сви су констатовали да су деца напуштена и занемарена. И онда, шта радимо, онда?
Чекамо, чекамо, чекамо, не знам кога, не знам шта. Неки извештај... то се ваљда стручно тако зове.

А деца насмејана – гле, парче неба на земљи!

И дан и ноћ. А ноћ је тамна и дуга, са звездама или без њих. А деца сама, и она најмања у пеленама.

Црна је ноћ, дуга али и хладна. Али, добили су "смедеревац". Сам баш не може да се заложи, а мала деца не би требало да се играју ватром. Да не заборавим, било је и око два метра дрва приде.

А људи? Ко су људи? Стварно, ко су ти људи којима дете, девојчица од 11 година цепа дрва да би нешто зарадила?

Зар такви људи постоје у Србији? Закон то дозвољава? Друштво прећутно одобрава.

Центар за социјални рад то гледа, чује, истражује... и... Да, обавештени смо и дали смо све од себе да деци буде боље, чекамо тужиоца.

Љута сам, срамота ме... Несреће се догађају и погађају ме веома, али ништа ме не разара као дечја патња и бол.

Где су ти људи, те комшије. Како дозвољавају тако малој деци да тако живе, да раде за дневницу.

Питам се, да није било новинара РТС-а кад би сазнали за њихову тугу, несрећу, сиромаштво?

А онда црне мисли, шта је све могло да им се деси. Да, лакше ми је, сад се све сазнало.

А деца насмејана - гле, парче неба на земљи!

Ко је крив? Ко је крив? Србија је мала земља, нема нас тако много да не можемо да нахранимо сву нашу децу.

Не требају нам толики закони да би обрисали сузе напуштеној, незбринутој, гладној и тужној деци.

Хајде Србијо, уради нешто, пронађи гладне и остављене, пронађи чељад коју већ имаш.

Не чекај више да нам неко јави. А Алибунар и Козјак су тако близу Београду, нешто преко 50 километара.

А тамо даље и даље, колико истих судбина чека. А људи, шта раде људи?

А деца насмејана – гле, парче неба на земљи!