Ко о чему, писци само о Југославији

Постоји стари пољски виц, стар можда и више од пола века. И данас је актуелан, само на мало промењен начин.

Виц гласи: Стоје људи у реду за шећер. Долази ТВ екипа из иностранства и пита их: "Добри људи, шта чекате?" Онај најближи микрофону, спремно каже: "Шећер!" Екипа сними његов одговор и оде. Догоди се да иза њега стоји самосвесни партијац и каже му: "Друже, да ли си ти у партији?" Онај први каже да није, те му овај освешћени партијац поручи: "Немој странцима да говориш да чекамо у реду за шећер, брукаш земљу и партију." "Па шта да кажем?", упита га добронамерно ванпартијац. "Кажи, рецимо, да чекамо у реду за позориште", одврати му спремно партијац. Стоје они тако даље, када наилази друга екипа из стране земље. Питају и они исто: "Нaмерници, шта чекате?", а овај обучени ванпартијац ће брзо: "Карте за позориште", на шта ће новинарка стране екипе: "А шта се даје?" "Шећер", одговара ванпартијац као из топа.

Као у том пољском вицу и код нас као да се сваке године чекају само романи у којима се приказује распад Југославије. Не зна се више ни колико их је написано, зна се само једно: ниједан још није постао непролазно штиво које се читало дуже од годину дана. Упркос томе, наставља да се пише о "старим пријатељствима из Сарајева", "две другарице из Загреба", "два или три ратна друга" и слично.

Када би нека страна ТВ екипа затекла све наше романописце који су последњих десет или петнаест година писали овакве романе и упитала их: "Добри људи, о чему пишете?", они би свакако углас прво рекли "О распаду добре Југославије".

Овакву тематику прошле године  имала јевећина романа у борби за НИН-ову награду, ове године у ужем избору од десет романа за исту награду, тематику распада Југославије имају романи "Yugoslav", "Мулат албино комарац", "Ништа лакше од умирања", а посредно још најмање два наслова - дакле половина.

Шта нас толико наводи да пишемо о Југославији које нема већ скоро три деценије? Зашто то више не чине писци који су се родили у Југославији или о њој имају зрело сећање већ они који је се уопште не сећају, а усвојили су сентимент пролазне земље дембелије које више нема? Због чега о распаду Југославије не пишу писци са великим опусом који раније на ову тему нису писали?

На ова питања није лако дати одговор. Чини се да је већина романописаца подстицана да се оглашава на ове теме. Највећи број њих, примећује се, пише први или други роман са овом тематиком, а потом или сасвим нестану са књижевне сцене, или пређу на неку другу топику.

Ту изнова долазимо до питања: ко мобилише нова и нова имена из Србије и региона да изнова (почетнички) пишу на ове теме и зашто?

Постоји круг оних који се издају напола критичарима, напола гуруима који непрестано подстичу ову тему, сматрајући да тиме испуњавају потребне странице на (правој или умишљеној) левичарској агенди. Значајка оваквих романа, чује се стално из таквих кругова, је да су "млади", "дрски", "брзи", "психолошки супериорни", те да су они сушта супротност "старим" и "склеротичним" романима.

Зато ваљда треба изнова и изнова да се пишу. Квантитет је ту. Још само да видимо да ли квантитет прелази у квалитет, како веле старе, такође левичарске теорије.