Протести у Црној Гори чудо невиђено, спојили неспојиве

Да ли је то чудо, како митрополит, епископи и свештеници описују енергију на улицама Црне Горе или је то утицај спољних фактора, земаља окружења, како то види власт у тој земљи?

Оно око чега нема дилеме јесте да се на улицама осећа енергија, да је она опипљива, умирујућа, јасно одређена.

Нисам имала прилику да пратим скупове где нема оних који нису у потпуности убеђени у разлоге протеста или оних који су на улици јер бирају мање од два зла. Нисам имала прилике да пратим протесте у којима бар један појединац не одудара на овај или онај начин. Нисам имала такву прилику до литије у Подгорици.

У колонама које су се кретале централним подгоричким улицама, пред Божић, није било агресије али није било ни страначких обележја.

На тим протестима нисмо наишли ни на једног човека који би отворено био симпатизер ове или оне опције иако је међу онима који су шетали било политичара. Они нису добијали ни реч, ни већи значај у односу на било ког другог верника који је шетао.

Литије су кренуле против Закона о слободи вероисповести а који ће, ако не буде утицао на будуће власнике цркава и црквеног земљишта, укључујући и оно у Буљарицама за које постоје амбициозни планови за случај да црква њима не располаже, утицати на верски живот.

Утицаће чак и на име под којим верске заједнице могу да се региструју. Утиче и сада, мада не на начин који је, како законодавац тако и црква, очекивала.

Литије су на захтев свештеника кренуле без страначких обележја, без политичких парола, уз свеће и неочекивано сабирање верника, укључујући и оне који до сада нису били на извору вере или су религију посматралли као нешто одвојено од традиције па и националног бића.

Политику су предводници литија покушавали да искључе с површине иако је било различитих покушаја да то не буде тако.

Можда су им се зато по поласку из храмова тако лако придруживали и случајни пролазници, можда је зато међу њима и оних који се осећају као Срби, али и убеђених Црногораца, православаца, католика, муслимана па чак и чланова странке која је усвојила спорни закон.

Пола града на улици 

Најупечатљивије су ипак оне колоне у мањим местима јер тек када се узме у обзир који проценат становништва у њима учествује онда је јасно о каквој енергији је реч.

Тако је на пример на Жабљаку у поворци која се кретала кроз мећаву било готово 50 одсто становништва.

Митска слика те литије, која се пркосно пробија кроз снег, обишла је регион, покренула и оне који су имали добре изговоре, који нису осетили да је тренутак када треба чувати душу.

Постала је врло брзо и део вајбер божићних честитки, стикер, симбол.

Жабљачани нису имали дилему да је у тим литијама и нешто изнад борбе против спорног закона, да су то последњи трзаји који се воде у рату против парчања душе који већ генерације гледају на Балкану.

Разговарали смо са онима који су ту у ту борбу кренули са иконама, скинутим са зида, па и оним малим из новчаника. Те анкете смо дуго радили, не зато што није било оних који би хтели пред камере, већ када поставите питање уместо кратких одговора добијали смо исповести.

Смислене, јасне исповести, јасне разлоге зашто су тог дана на улици. На Цетињу те исповести су се претварале и у мале породичне историје, скенирање породичних стабала, поруку ко их је завештао и кога ће својим отпором завештати.

Цетиње говори о свему 

На Цетињу, за Бадњи дан, испод манастира који чува мошти Светог Петра Цетињског, руку Јована Крститеља, део Христовог крста сасвим другачији национални колорит у односу на онај у Подгорици.

Тврдо језгро Црне Горе, јаснија подељеност на две нације ипак обе неодвојиве од своје цркве. Испод тог манастира падају у воду и многе теорије о томе у ком центру је организован отпор Закону.

Испод тог манастира и слика коју не виђамо за Бадњи дан у црквама у Србији, долазак, родова, потомака разних племена и по том реду приношење бадњака. У овом случају се и зна када ко приноси бадњак, знају то и свештеници, монаци, епископи, знају и шта коме да поруче док прилази пламену.

Баш ту на Цетињу осликава се и сва комплексност данашње Црне Горе, можда баш тај колаж може да објасни и зашто ништа није лако објаснити.

Приче које није лако разумети 

У паузама извештавања, снимања, упијања атмосфере, од свештеника, посебно оних који нису у том крају и рођени о том колажу може много тога да се чује.

Један од њих препричао нам је своје прво опело на Цетињу.

Позвала га је ћерка покојника, који је био високи официр ЈНА. По уласку у кућу из које је покојник требало да крене на свој последњи пут, објашњено му је да је покојник по убеђењу био, разуме се, Југословен, његова ћерка је Српкиња, један син Црногорац, а други је на последњем попису оставио празно поље.

Још једна од прича којом свештеници објашњавају колико у Црној Гори ништа није ни црно ни бело, а понекад ни рујно.

Породица Момира Моше Мартиновића, једног од посланика који је гласао за усвајање Закона о слободи вероисповести води порекло од митрополита Јоаникија Липовца, истог оног кога су отпуживали за сарадњу с четницима и кога су 1945. заробили и погубили партизани и коме се до данас не зна гроб.

Мартиновић је, како су нам рекли, и потомак једног од посланика који је 1918. у црногорској скупштини гласао за уједињење Црне Горе и Краљевине Србије.

Ништа дакле није једноставно објаснити нити је лако разумети.

Оно што у Црној Гори ипак јесте неспорно је енергија у литијама, неспокој свештенства због донетог закона, али и мир због верника који се због истог тог закона враћају црквама.

У храмовима ових дана нису само они који се изјашњавају као Срби, на последњем попису Срба толико није било, а свакако је то више од малобројних верника и свега двадесетак свештеника и монаха који су пре тридесетак година редовно улазили у храмове и цркве у Црној Гори.

Јасно је и да ће ова енергија пореметити трендове пред попис 2021. а које су до пре месец дана статистичари узимали као константу.