Ево зашто градови треба да организују дочек Нове године

Описујући живот у варошици која, по њеном мишљењу, незаустављиво пропада, дотакла се свих детаља суморне свакодневице од пропадања индустрије, одласка младих, али и старијих у веће градове и иностранство, преко све празнијих школских клупа и вртића, затварања биоскопа, кафића и дискотека, недостатка било каквих културних и забавних дешавања, до болести које буквално косе и младе и старе.

Знам тај градић доста добро и свесна сам да је већина њених запажања тачна, али не могу да прихватим толики песимизам. Једноставно не могу.

У међувремену, обрадовала ме је вест да ће баш у том граду за дочек српске Нове године наступити позната београдска рок група. Таман помислих да ће то унети бар мало позитивне енергије и осећаја да се ипак и тамо нешто лепо дешава кад оно, стиже апел групе грађана који преноси и београдска штампа. Они траже да се концерт откаже, а средства преусмере у хуманитарне сврхе.

Повезујем, логички, оба текста, али ми не иде баш најбоље. Прелазим на једноставнију варијанту. Слушам шта ми говори интуиција или, романтичније, душа.

По карактеру и животном ставу увек бих изабрала да помогнем, да будем рационална уместо да се забавим и не мислим на сутра. Мојим пријатељима, познаницима, али и љубитељима ове наше рубрике јасно је да "бринем све бриге овог света", да се оптерећујем сваком и свачијом невољом, али у овом случају "душа" ми говори другачије.

Зашто мештанима градића који се гуши у невољи, песимизму и некој неописивој војвођанској монотонији одузети тај један дан у којем би могли да се забаве и бар на тренутак забораве на свакодневне муке?

Знам да многи неће разумети ово што пишем, да ће ме критиковати, али пре него што и ви учините исто, размислите.

Лепо је и добро бити хуман и свака таква иницијатива заслужује подршку, али мора ли баш овако, мора ли "преко леђа" већ довољно уморних и депресивних мештана ове варошице?!

Осим два-три дана током лета тамо се готово ништа не дешава. Биоскоп ради само пар пута годишње, позоришта нема, нема концерата, фестивала, вашара. И сви су тога свесни, и сви се (као што написа она жена с почетка приче) осећају заборављено и изоловано. Концерт београдских рокера свакако не може много тога да промени, али бар ће им то једно вече бити лепо и пријатно.

А што се тиче хуманости за њу увек има места и прилике. Верујем да би потписници апела могли сасвим лако да се организују и да баш на овом концерту прикупљају средства за своје акције. Верујем, исто тако, да би се и рокери одазвали позиву да део зарађеног новца поклоне у хуманитарне сврхе. Тако би, како она народна каже, био "и вук сит и овце на броју".

Можда сам, вођена неким својим унутрашњим осећајем, све погрешно закључила и можда превише верујем у моћ једног лепог дана, али сигурна сам да се због њега ништа лоше неће десити.