Мрачне странице културне историје Србије

Марко Ристић био је необична појава. Предратни надреалиста, али за разлику од његових другова Коче Поповића и Оскара Давича, није био партизан. Марко Ристић Други светски рат проводи у Врњачкој Бањи, у санаторијуму свог таста Драгутина Живадиновића, не испаливши ниједан метак на окупатора. 

Можда се управо стога, гоњен некаквом фројдовском кривицом – Ристић међу првима идеолошки сврстава као комуниста чланком 'Смрт фашизму слобода народу', који штампа октобра 1944. у Политици. Стари другови надреалисти очигледно цене ово идеолошко сврставање, па је Ристић већ од 1945. амбасадор Југославије у Паризу.

Ристићеви критички прикази одликују се сажетошћу и бриткошћу, али иза бриљантних речи стоји догматски искључив, личан и често неправичан став.

Сусрет Ристића и Растка Петровића на папиру дешава се у тексту 'Три мртва песника' објављен у Раду, гласилу Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу 1954. године. Али, стварни контакт Марка Ристића и Растка догодио се неку годину раније. Мало пред смрт, Растко преко дипломатских канала у неколико писама моли дипломату Ристића да му помогне у повратку у домовину.

Предлог је хладно одбијен. Разлог може најбоље бити описан Ристићевим речима из текста 'Три мртва песника': "Суза не зна за политику, али ни политика не зна за сузу".

Све ово дешавало се 1947. и 1948. године.

Мало потом Растко Петровић умире. Сахрањен је 17. августа 1949. на гробљу Сеновити поток крај Вашингтона, без много људи у пратњи за његовим ковчегом. Међу малобројнима је један човек који ће се показати врло важним...

Дан шести 

Растко Петровић иза себе оставља ремек-дело у рукопису, роман Дан шести. Роман оставља у рукама још једног дипломате, француског конзула Арноа Ваплера, особе с којом је друговао пред смрт и која га је, веле, чак и испратила на онај свет. Ваплер је онај човек са црним полуцилиндром у погребној пратњи на гробљу Сеновити поток.

Чудни су путеви дипломате Ваплера који га укрштају с Растковим. Пре Другог светског рата Арно Ваплер је службеник француске амбасаде у Београду, одмах након тога дипломата у Вашингтону. Ту, у Вашингтону, Ваплер упознаје Растка и постаје му последњи пријатељ. Код Ваплера остаје и недовршени Растков роман у рукопису Дан шести. Шта Ваплер да учини с овим делом које не може чак ни да прочита?

Година је 1951. Ваплер сазнаје да је најутицајнији и уједно најобразованији човек у југословенској дипломатији управо Марко Ристић, особа која француски језик говори, чини се, боље него српски.

Двојица дипломата срећу се у Паризу. Не знамо много о детаљима њиховог сусрета, па да га замислимо. Кафе де ла Пе (Café de la Paix), одмах до опере. Ваплер већ седи за столом који гледа на извијене златне трубаче на крову Париске опере. Ристић намерно касни да би из даљине најпре осмотрио саговорника. Прилази му, рукују се.

Овако се сусрета сећа Марко Ристић: "Ваплер ми је рекао да ми рукопис не може дати без сагласности извршиоца Растковог тестамента. Преко три године чињени су напори да рукопис дође у земљу, али су сви ти покушаји изгледали прилично јалови. Међутим, крајем јуна 1954, преко француске амбасаде у Београду, г. Ваплер доставио ми је изненада тај рукопис, са усменом поруком да га могу штампати."

Марко Ристић тако добија Дан шести. Чита га без престанка. Види да је дело несређено. Уочава да је писано у дугачком временском раздобљу. Примећује да је ремек-делу потребна рука вештака - њега, Марка Ристића.

Рукопис романа Дан шести доспео је изгледа ипак у праве руке. Али то је, сетимо се – особа која не прашта и сузу не пролива. Реч је о острашћеној особи, али и особи с истанчаним укусом, особи која сада нешто жели да поправи.

Осам недеља

Ристић са Матићем зато вредно ради на дешифровању Растковог рукописа и правилном сврставању делова на право место. У одсуству докумената "отац" и "мајка" романа Дан шести, Марко Ристић и Душан Матић, у свакој прилици нуде се да буду тумачи читаве његове судбине, па и оне из 1930, када очигледно нису имали много везе са романом.

Да је први део романа Дан шести под називом "Осам недеља" одбио издавач Геца Кон сазнајемо од Ристића, да је Слободан Јовановић написао негативну критику опет од Ристића.

Роман Дан шести њихово је чедо и они ће му одредити и детињство, и дечаштво, и младост. 

Највећа загонетка лежи у томе што рукопису фатално недостаје четрдесет страна на једном месту и шеснаест на другом. Без оба дела није могуће логично праћење романа.

Ристић зато поново пише Ваплеру 22. јула 1955. године. У Растковој заоставштини проналази се 40 страна, али последњих 16 остаје енигма до данас. Вероватно су уништене. Онај који је роману Дан шести и отац и мајка, констатује да Расткових страница од пагиниране 359. до 376. нема и никад неће бити пронађене и додаје помало профетски: "Ја сам тај део некад читао, али се не сећам ничега. Остаје само жаљење над једном празнином".

Роман Дан шести сада је спреман за објављивање. Година је 1961. Једна мрачна страница културне историје Србије исписана је до дна. Последње дело можда највећег српског песника приредили су његови идеолошки непријатељи.