Упутство за лако аванзовање у жирије

Основно питање гласи: зашто? Ево неких разлога. Хонорар није велики али добро дође; важније од тога је да чланови жирија одлучују о судбини књига (а самим тим понешто и о судбини писаца), а не треба одбацити ни гламур који на крају жирирања следи.

Читање похвалног слова, излазак добитника, уручивање свечане дипломе и новчаног чека неког друштвено одговорног предузећа. Па, ко не би волео да буде члан жирија.

Постоји добар начин да члан жирија постанете. Упишите општу књижевност или српску књижевност (најбоље напоредо). Прочитајте неких 150.000 станица светске и домаће литературе. Потом се запослите као критичар у неким дневним новинама и вредно се позиционирајте као зналац домаће књижевности.

Ипак, ко ће тако да постане члан жирија? То је заморно, траје најмање деценију. Није то за 21. век. Ово је столеће брзих одлука, shortcut и интернета. Зато, хајде да видимо који је лакши начин да аванзујете у члана неког жирија.

Да бисте на лак начин постали члан неког жирија, морате најпре да имате добре ноге. Зашто? Потребно је да се стално мувате: промоције, коктели, свечане академије. У почетку ће мислити да сте замлата али ако будете довољно упорни и они најискунији ће се навићи на вас и помислити да у вама има "неког штофа".

Следеће што вам је потребно је гипкост руку, нарочито у раменима. Они што су помислили да у вама има "неког штофа" почињу да вас делегирају да на различитим скупштинама будете гласачи. Немојте занемарити овај, иначе неиздржљиво досадни посао. Иако се од вас само очекује да у датом моменту за неку ствар дигнете руку, то никако није задатак који ће остати непримећен.

Након тога треба да имате добар пробавни тракт. Одредиће вас да будете члан редакције неке установе, а пошто нисте много прочитали да би се у тој културној установи тиме наметнули, целодневна приљежност на послу са обиљем лоше суве хране ће се подразумевати.

Али, ту сте већ надомак једном добром жирију. Треба да учините још две ствари и обе су врло лаке. Нађите неки водич кроз лепе мисли писаца и усвојите неколико десетака: одлично дођу када треба образлагати било коју одлуку. И друго: усвојите навику да су "наше" књиге увек добре, а "њихове" једноставно не постоје.

И ево, сан се остварује: постали сте члан неког звучног жирија. Стигло је сто двадесет књига за читање, али ви се нимало не узбуђујете. Читање није обавезно. Одбаците деведесет аматерских сочиненија и остане вам тридесет. Међу њима одмах прецртате двадесет "туђих" књига. Остане десет "наших" – којој год да дате глас, нећете погрешити.

За крај ево још малих савета за дуг боравак у жиријима. Ауторитет се не гради, он се декларише. Уколико неки члан жирија спомене неку од "туђих" књига, ви се одмах брецните и кажите да то не треба ни читати.

Ако неко каже да у некој од вама неприхватљивих књига има нешто добро на почетку, ви оцрните крај који нисте прочитали; ако спомене добар крај, ви кажите да је очајан почетак.

Уколико је потребно теоријске артиљерије, за књиге које су вам стране констатујте да су "поетичка странпутица", а за оне вама блиске да су "поетичка будућност". Ко то још може да оспори? Само онај ко зна где је странпутица и онај који свевиди будућност.

С таквом припремом не можете да промашите. Видимо се на следећој додели неке звучне награде.