Трикови којима нас продавци "терају" да купујемо

После "гужвања" по аутобусима, мало "лагнаног шопинга" делује сасвим ОК, зар не?!

Већ испред продавнице јасно ми је, међутим, шта ме чека унутра! Гужва на паркингу, гужва испред оставе за колица, деца која, из само њима знаног разлога, обично баш пред куповину добију напад плача, родитељи који због тога добију напад беса и тако...знате већ...

Храбро све то игноришем, колица не узимам, вадим из торбе спаковани цегер (ја борбу с пластичним кесама схватам веома озбиљно) и крећем....

План о куповини две-три ствари, који сам сковала још у аутобусу, брзо пада у воду. Хлеб је обавезан, ал' и ове крофне изгледају примамљиво, интегрално пециво бих могла сутра да понесем на посао, банане су "на акцији"(а то се не пропушта), ананас баш нисам одавно јела, рукола је поново у превеликом паковању, ал' нема везе (здрава је)...Једва се одвајам од тог дела продавнице и идем даље...

Цегер је већ прилично тежак, ал' добро, издржаћу. Док "мозгам" да ли у кући имам још кафе, већ посежем за новим паковањем (попиће се), а онда долазим до омиљеног дела!!! Тзв. здрава храна...Овсене каше са чиа семенкама, гоџи бобицама, хумус намази, чипс од јабуке, спелтино, ражано, овсено и ко зна какво још брашно...

Упркос силној жељи да све пробам, узимам само оне овсене каше пошто ми је све остало ипак прескупо. Идем даље, размишљајући да ли да се вратим по чипс од јабуке (то још нисам пробала), али пажњу ми у међувремену одвлачи „одељење" кућне хемије, тачније детерџенти и омекшивачи за веш!

Крећем по ко зна који пут у истраживање – отварам омекшиваче, миришем један за другим док ми се не заврти у глави и у ноздрвама помешају све лаванде, кокоси, цветови лотоса, океански и пролећни поветарци...После мукотрпног оцењивања једва се одлучујем за један и крећем полако ка каси.

Успут се у мом цегеру нашло још неколико „преко потребних" ствари, а док сам чекала да платим узела сам и две-три чоколадице које ту управо и стоје да нам време проведено у реду не би прошло тек тако...

Затворих очи, извадих картицу и платих!!!

Кајање

Док ми цегер „одваљује" раме, почиње да ме гризе савест!

У тренутку када схватам да у кући већ имам пет кесица овсене каше (којима ускоро истиче рок), два паковања кафе, да хлеба има довољно и за сутра, да не знам како ћу јогурт и руколу сместити у фрижидер и да у купатилу имам два тек отворена омекшивача, поново сам бесна на себе!

С истим осећањем често отварам и ормар пошто га претходно учиним богатијим за још једну непотребну и јефтину крпицу!

Не знам ни сама зашто то радим. Да ли је у питању страх од несташице, стваран током деведесетих, да ли ме засени шаренило онога што нуде супермаркети, тржни центри, пијаце или једноставно тако „лечим"нека мала или велика незадовољства!?

Да се разумемо, нису у питању неке велике суме јер то не могу да приуштим, али љута сам на себе зато што подлежем изазову и што показујем особине које сам одувек презирала-неумереност и нерационалност! Ако се томе дода и лош осећај због тога што сам понекад принуђена да бацам храну којој истиче рок, јасно је да је задовољство због куповине кратког даха и да би требало мењати навике.

Не знам да ли имате сличне дилеме, али чини ми се да су, време у којем живимо, рекламе којима просто не можете да се одупрете и конзумеризам који и код нас постаје стил живота, учинили да сви помало постајемо неумерени. Желимо све, задужујемо се, купујемо, „затрпавамо" потребним и непотребним стварима и , што је најгоре, све мање смо свесни погрешног пута којим идемо.

Тешко да ће овај текст било шта променити (и код мене и код вас), али можда ће вас бар мало „продрмати"! Ако га се сетите следећи пут кад одете у продавницу и баш због њега одрекнете бар једне непотребне намирнице, постигли смо бар једну малу победу!!!