Како сам прошла на летовању у Хрватској

Почетком августа мој Милош и ја смо резервисали смештај на Истри и тада ме је бринуло само то што је једна пријатељица из Пуле рекла да у септембру "зна пухат".

Недељу дана пред пут имала сам сасвим другачију бригу: Да ли је атмосфера тамо толико затрована као што политичари приказују? Да ли је уопште безбедно путовати цестама са српским таблицама?

За све су криве вести - нападнути Срби код Книна док су гледали Црвену звезду, претучен Србин повратник код Ријеке. Ма неће нас, гледаћемо Светско првенство у кошарци у соби, тешила сам себе.

Ни пријатељи ми нису помогли да спокојни кренемо на пут: "Јесте ли уплатили путно осигурање?" "Имате ли каско?" "Понеси легитимацију с посла, за сваки случај." (А да сам ишла у Грчку питали би ме да ли сам понела душек на надувавање).

Било како било, прешли смо Бајаково и "милион километара од нигдје, на ауто-путу братства и јединства" возили смо 120 на сат. Ни на аутоцести, а камоли на пумпи нема ниједног возила из Србије. А непријатно ми било да споменем. Ако кажем наглас, биће као да томе придајем значај. А зашто бих?

Нула српских таблица касније, око 16 часова после подне, ми стигли. Испостави се да је прва жена на коју смо наишли била Сомборка, која се пре 45 година удала на Истри. Хтедох да је питам да ли прати Јокића на Светском првенству, јер је из њеног родног краја, али уједох се за језик, да не буде да провоцирам.

Дивна је била наша домаћица. Вече по доласку донела нам је пиво, неко немачко. Одмах мислим како није хтела "ожујско" или "карловачко", да нам не би било непријатно, да не буде да потенцира хрватско. Донела нам затим колаче и извињава се, каже: "Ви у Србији правите прелепе колаче, а ја знам само једноставне". Зашто учитавам у поступке других оно што је мени у глави?

Исто је било и када смо обилазили полуострво. За све дане пута срели смо само два аутомобила из Србије. Ми смо, заправо, били куриозитет. Тако ми је Милош мој рекао како возачи увек загледају да виде ко је у возилу. Параноичан си, рекла сам му, а онда сам и сама почела то да примећујем.

Десило се једном да је неко на ауто-путу возио преспоро и Милош му је трубио. Мене је ухватила паника. "Зашто трубиш, немој да нервираш људе."

Када смо се опраштали од домаћице, пришла је да ме пољуби, а ја се у глави преслишавала како треба два пута да се пољубимо, а не три. Вероватно је њој слично пролазило кроз мисли. Тако ја кренула два пута, она три пута, и изљубисмо се на крају по нашки.

Пратећи путоказе за Загреб, јер их за Београд и Србију пре Славонског Брода нема, стигосмо до границе. Путокази некада нису потребни да би вам рекли где идете, али недостатак истих довољно говори где се налазите.

Тај ветар на релацији Београд-Загреб никако да престане да пуше, што су потврдиле вести које су ме дочекале код куће. Када буде утихнуо, можда у мојој глави не буде промаје.

До тада ће питања "да ли сте имали проблема" и "је ли аутомобил читав" остати уобичајена после летовања у Хрватској, док ће она о салинитету мора и величини шљунка остати резервисана за Грчку и друге дестинације.

А било је то сасвим нормално летовање.