Треба ли у ЕУ да улазимо појединачно, а не као држава

Наводно је у једној изјави Николас Роберт Шуман, први председник Европске парламентарне скупштине, рекао да би, када би поново стварао оно што данас зовемо Европска унија, кренуо од културе, а не од економије.

Лепо звучи, али последњих двадесет година дале су многима за право да буду сумњичави. Култура значи, осим осталих дефиниција и обраћање пажње на појединца, на јединствено, на непоновљиво.

Да ли је заједница европских држава фаворизовала нешто такво у уметности, морају се запитати чак и обележени Европејци, а с њима и потписник ових редова који је провео пет година на месту потпредседика Европског покрета у Србији?

Упркос чињеници да је уједињена Европа установљена као унија која негује заједништво различитих култура, у последње две декаде приметан је труд да се на тих начин успоставе основе јединствене европске естетике.

Иде ова потрага више шумом него друмом; храни се сећањима на западноевропске социјалистичке идеале и инспирацију црпи из гетеовских идеја XIX века о братству европских нација. Ипак, у пракси овај пројекат у највећем производи уметност „за средњу класу", а ово никако није паушална оцена неког ко не познаје европске уметности.

Није тачно, да се одмах каже, да у Европи данас нема јединствених уметника (у загради би се могли навести десетине њих), али викнуће неко гласно: Европа ни изблиза није котао идеја какав је била у гркија времена пре Првог светског рата, или после, у међуратном замешатељству које је водило једино Другом светском рату.

Да ли је овоме допринео одређени етатизам који не критикују само антиевропљани, већ све гласније и они који живе или се залажу за ЕУ? Рекло би се да је тако. Јединствена Европа без икакве сумње почива на државама, а не на појединцима. Да је друкчије, како бисмо то уочили?

Писац овог чланка мисли да бисмо то видели по примању европских држава у породицу европских земаља, али и појединаца у породицу европских грађана - чак и пре него што то својим структурним развојем, успеју или достигну њихове матичне државе.

Да је постојала воља да ЕУ буде заједница земаља, али и грађана, више хиљада грађана Србије већ су могли бити грађани Европске уније. Кажимо реално: по заслузи. Шта би ово конкретно значило? Особа која је задужила европску културу, науку или било шта друго, након неке не много компликоване процедуре добија европски пасош и постаје грађанин са истим правима као и они који су са својим земљама таква права већ стекли.

Да, већ чујем опоненте: ко би најпре признавао такав титуларни пасош? Довољно је да га признаје Европска унија, Швајцарска и можда након „брегзита" Велика Британија, а то никако не би био први екстериторијални пасош. Сетимо се само Нансеновог пасоша који је после 1924. године признавало чак 38 држава.

Питања се свакако множе, па и ово: како изједначити грађане извучених ,,из шешира", de facto одељене од својих држава које се налазе на различитим степеницима евроинтеграција и дати им право да се запошљавају, да купују некретнине? Свакако и следеће: како им дати јединствени европски порески број, када је закон предвидео... и тако даље.

Не кажем да би све ово било једноставно, али само замислимо да смо грких деведесетих у Србији имали праве Европљане, у време када затворена и замрачена Србија о томе није могла није ни да помисли.

Замислимо да су од 1992. грађани Европе са свим правима били Борислав Пекић, Десимир Тошић, Слободан Селенић, Живорад Ковачевић, Александар Тишма (сви данас покојни, на жалост), и још, рецимо тада само хиљаду других заслужних из Србије.

Колико би се само Србија деведесетих брже мењала. Исто тако, замислимо да су грађани Европске уније, а не Француске, могли бити Петар Омчикус, Владимир Величковић, или Милован Данојлић.

Зашто је ово немогуће? Вратимо се на културу. Зашто је Француска некад усвојила Гијома Аполинера, Мориса Равела, Пабла Пикаса, Ежена Јонеска и Семјуела Бекета који су подигли њен углед као прави Французи, а данас то није могуће у мери у којој било некад? Да ли је ипак реч о етатизму и бирократизованости Уније?

Ово наоко делују мале ствари, али за политичаре са визијом у Европској унији још није касно да и данас промене курс и начине неки неочекиван потез, поготово што су Европа и њен идентитет у кризи.

Европљани треба да стоје испред Европе.

Број коментара 8

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

недеља, 07. јул 2024.
32° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару