Има ли заштитник грађана право на велико слово

ВИ, ВАШ. У интервјуу са нашом великом, сада покојном, глумицом Миленом Дравић, који је објављен на једном порталу, забележено је питање: „Какав је, по Вашем мишљењу, значај Феста за ствараоце и љубитеље филма?“

Овде је занимљива употреба заменице: намеће се питање да ли је коректно писати заменицу Вашем великим почетним словом?

У пословној а и приватној преписци редовно се пише Ви, Ваш (за једну особу).

У уметничкој књижевности и новинарству ипак треба оставити мало слово – ви, ваш.

Али неће бити погрешно ни ако оставимо велико „в“ у интервјуу са, на пример, неким црквеним великодостојником.

ТИ, ТВОЈ. Још један интервју, овога пута са глумцем Сергејем Трифуновићем, који новинар почиње необичном употребом великог слова: „Интервју, уз његову дозволу, водимо на Ти...“

У Правопису стоји да користимо и Ти, Твој (дакле са великим „т“) „када се обраћамо особи којој се због блискости (родбинске, сарадничке и сл.) не обраћамо са Ви“.

У стручној литератури ипак се наглашава да се употреба великог „т“ ограничава на приватну преписку.

Међутим, у поменутом тексту новинар је желео нагласити пријатељски карактер интервјуа па се у том случају може допустити необична употреба великог слова.

ТЕКСТОВИ С ВЕРСКИМ САДРЖАЈЕМ. Опет интервју, али овога пута на сајту Српске православне цркве: „Преосвећени, на празник Светог Архангела Михаила, 2006. лета Господњег Његово Преосвештенство Епископ тимочки (садашњи Епископ жички) Јустин, одликовао Вас је чином Архимандрита.“

Одмах се уочава много великих почетних слова: Преосвештенство, Епископ, Архимандрит. Доследно се на том порталу пише Српска Православна Црква, затим Оца, Сина и Светога Духа...

Правопис каже да се у црквеним гласилима примењују „особена правила, различита од оних у важећем правопису“.

Ван црквених књига и периодика, примена тих правила није пожељна.

НАЗИВИ ЖИВИХ ПОГЛАВАРА ДРЖАВА. „Титуле живих поглавара држава када се не спомињу њихова имена такође се пишу великим словима: Председник, Краљ, Султан, Шах.“

Овај цитат, који би вероватно изненадио млађе генерације, узет је из Правописа српскохрватског књижевног језика из 1960.

Такве одредбе више, наравно, не важе. Данас се каже да именичке титуле и звања треба писати малим словом: патријарх, папа, реис-ул-улема, председник.

КАДА ТИТУЛА ИЛИ ЗВАЊЕ ОЗНАЧАВАЈУ ИНСТИТУЦИЈУ ВЛАСТИ. Именице председник, краљ или папа можда би се могле писати и великим словом.

То је случај када не означавају „само личности које су носиоци те функције, него и саму функцију, односно институцију власти“ (Милан Шипка).

Последњих година се неретко помиње заштитник грађана у оба значења, па многи лингвисти мисле да ли би „з“ у другом значењу требало да буде велико.

За сада не. Тиме ће морати да се позабави Одбор за стандардизацију српског језика.

ВАША, ВАШЕ, ЊЕГОВО, ЊЕНО. Почетно слово углавном заменице трећег лица биће велико у куртоазно употребљеним пригодним формулама упућеним високим црквеним и државним представницима.

У складу с тим пишемо: Његова светост патријарх Павле, Његова екселенција, Њено величанство краљица Британије, Свети отац папа.

Патријарху се обраћамо са Ваша светости, исто тако и папи, док ћемо се реису обратити са Поштовани реис-ул-улема господине (+ име).

Монарху ћемо се обратити са: Ваше величанство (краљу), Ваше височанство (принцу, кнезу). Амбасадору се обраћамо са Ваша екселенцијо или са Господине амбасадоре.

Некада је било Друже амбасадоре.

Изгледа да смо се тада више дружили.

МАЈЕСТЕТСКА МНОЖИНА. То је множина карактеристична за реченице с великим словом „из поштовања“.

„Ви изгледате тако блед и тужан“, гласи реченица из Романа о Лондону Милоша Црњанског.

У наведеном примеру, изгледате има облик множине, слаже се са ви. Међутим, блед и тужан има облик једнине. Ово није права мајестетска множина, већ мешавина једнине с множином.

Некада се тако писало и говорило, али данас то није прихватљиво.

Још једна реченица: „'Ви сте уморни. Имате неиспаване очи', говорио јој је он сваки пут.“ (Иво Андрић Травничка хроника)

Ово је права мајестетска множина: множина и мушки род су доследно употребљени иако се у примеру види да је то што је речено упућено (једној) женској особи.