Сећате ли се оних рођенданских сендвича са краставчићима

Данас се за дечје рођендане зову аниматори, или се иде у неку играоницу. Тако је и најлакше, јер како одржати пажњу деци која расту уз свет видео-игрица и Јутјуба?

Ни храна није проблем – позовеш кетеринг, поручиш торту у облику Ане и Елсе, Спајдермена или Бетмена.

А моја генерација и старији су имали искључиво кетеринг by mama. У чаше од "ципирипија" стављали смо грисине, у чинијице смоки.

Маме су куповале багете и правиле прелепе сендвиче, који пркосе свим правилима исхране.

Торте нису биле на спратове и нису имале носеве. Ретко су биле у боји. Било је важно само да имају довољно свећица.

Биле су то класичне чоколадне торте, украшене шлагом, "шварцвалд", ретко "москва шнит".

Рођаци би добили "мачје очи", јер ко ће још да се цима да прави две торте.

Питала сам колеге шта су они јели на рођенданима, и одговор је мање-више увек исти. Неки су поред сендвича јели жу-жу или, ређе, пицу. Негде су сендвичи били сиромашнији или пак богатији за парче кобасице.

А шта смо радили, нико се не сећа. Аниматори нам у сваком случају нису били потребни.

Неке маштовите мајке су организовале томболе у којима би главна награда било "киндер јаје" или "тоблероне". Неколико пута смо играли асоцијације и пантомиме.

Било је и неколико маскенбала. Ја сам увек била Пипи Дуга Чарапа. Никада нисам била једина.

У неком тренутку, западни трендови су стигли и код нас – славили смо рођендане у дискотекама и "Мекдоналдсу". Одеш на туђ рођендан и још добијеш поклон. Савршено.

Једном сам, тако, добила Лумијера из "Лепотице и Звери". Током бомбардовања, када су на телевизији објашњавали грађанима шта да спакују и понесу са собом у склониште, увек су спомињали батеријске лампе. А ја бих понела мог Лумијера који би једино могао да ми осветли нос.

Увек је било искакања. Друг моје сестре је водио цело одељење у "Мекдоналдс", па у биоскоп да гледају "Последњу екскурзију". Мислим да је "Козара" тада још постојала.

То памтим јер мајка једне девојчице није јавила нама да ће рођендан трајати пет сати, тако да је целој породици Вук скратила живот за неколико дана.

Постојала је и једна дискотека која је била популарна. Сели бисмо у круг и неки мађионичар би вадио марамице из рукава и показивао трикове са картама.

Ја сам углавном меркала храну која је била иза њега и коју бисмо одмах после смазали, а затим ђускали.

Од свега тога је у тинејџерском периоду остало само ђускање, које се временом код многих претворило у позирање.

Нестали су слатки мали сендвичи, вероватно нису довољно фотогенични за Инстаграм.

#sendvicsakrastavcicem