Како је Балзак убио штампара – мора ли добар писац да буде и добар човек

Познате су и историјски проверене приче о Шекспировом, у најмању руку деспотском држању према својој позоришној дружини.

Треба казати, додуше, да је највећи међу елизабетанским драматичарима живео у сурово време кад се на уметнике није гледало много боље него на забављаче и путујуће смутљивце и шпијуне, те да је Шекспир морао да буде груб човек да би он и његово позориште преживели.

Шта, међутим, казати о Оноре де Балзаку који је живео у 19. веку кад се однос према уметницима битно променио.

Балзак је био фанатик у поправљању својих књига и до избезумљења доводио словослагаче.

Његови романи нису имали варијанте, јер је Балзак већину дела, страну по страну, неуморно исправљао у самој штампарији.

Страница се извлачила на знатно већем папиру, а Балзак би маргине затрпао исправкама.

Поправке би се унеле, страна поново одштампала, да би је Балзак још једном сву исписао...

Један се штампар, веле, чак убио, немоћан да му по четрнаести пут наново слаже исту странцу.

Такав је био Балзак.

Ипак, најколосалније ђубре међу писцима био је изгледа Жан Расин, творац незаборавних драма "Ифигенија", "Федра" и "Береника".

Велики драматичар желео је да се раздвоји од своје жене, али како развод у његово време није био позната институција, писац је жену затворио у подрум и тамо је држао дуже од седам година, хранећи је као робињу.

Због таквих драконских примера није неумесно упитати се: да ли писци треба да буду добри људи да би били ваљани уметници? На то питање може се дати двојаки одговор.

Уметност се - то ће потврдити сви који се њоме озбиљно баве - састоји од два дела.

Један је конструктивни и сасвим је налик архитектури. Конструкција мора бити стабилна, а то значи са сваке стране чврста и најчешће симетрична.

У овом делу стварања, писцу нису потребна осећања, већ добро запажање које ће произвести тачне моралне или филозофске односе.

Књижевност се, међутим, састоји и из другог дела. Добро одабрану артистичку грађевину ваља попунити месом патетике, односно правим човештвом.

У овом делу уметник несумњиво мора бити добар човек, премда није непознато да поједини писци и саму патетику схватају као врсту емотивне конструкције и уносе је у своје дело срачунато као кад доктор преписује рецепт.

Књижевност је на крају као палета на којој се мешају боје. Она може нагињати више емоцијама, а мање конструктивизму, али насупрот томе, може бити снажније ослоњена на стерилне системе расуђивања а мање на осећања.

Ту негде, у сенкама хладних конструкција које уметност веома воли, налази се место за цинике, хладне и прорачунате типове - јер ко ће, па чак и у уметности, боље оценити омере, или засновати неки хладни морални или филозофски систем од њих!

Ипак, не треба доћи до кривог закључка да сви, филозофији настројени писци имају добре изгледе да се упишу међу серијске убице.

Многи од писаца конструктивиста нису се отиснули у преступе или макијавелизам већ су, супротно, постали учитељи морала и своје естетско дело схватали као продужетак сопствених етичких назора.

А шта је са уметношћу добрих, односно рђавих људи међу писцима? Она је слепа и глува за држање и владање својих твораца и чим се одвоји од њих, почиње да живи независни живот. 

Читајте зато дела дивних људи, али и битанги међу писцима. И књиге првих и књиге других су узбудљиве.