Да сам дуже чекала на граници, пре бих стигла на Крф

Прво чекање на граници које памтим било је када смо ишли на матурску екскурзију у Грчку.

Неколико дабл-декера, стотине ђака који седе код знака "Hellas", на прелазу Евзони, и не знајући шта ће са собом, праве сумануто много фотографија. А није ни да смо ушли у Грчку. Одмаралиште Предејане са чистим тоалетом у таквим тренуцима делoвало је као обећана земља.

Пет година касније, ишла сам на апсолвентску екскурзију. Памтим да је водич рекао: проверите да ли је особа поред вас случајно уместо пасоша понела индекс. У другом аутобусу нису добили то упозорење. Ми смо за петнаестак минута прошли прелаз Батровци, а они су морали да чекају једног измученог тату с пасошем.

А измучена сам била и ја неколико месеци касније када сам путовала на Крф са сестром. Агенције када резервишу трајект за острво урачунају време које им је потребно да стигну и чекање на границама.

Али, авај, нама се десило да смо премало чекали, па да не бисмо били у луци све време, кренуо је аутобус околним путем. Нов асфалт, 37 степени, око 11 часова. Тунел.

Пуче гума. Око два и по сата били смо у смрдљивом тунелу чекајући надлежне службе које су у штрајку, јер то је Грчка. Трајект смо пропустили, а до Крфа смо стигли за 32 сата. Отприлике седам сати касније од планираног. Тада сам помислила: Ех, што нам нису претресали аутобус.

Прошлог лета на Батровцима су била катастрофално дуга чекања - и седам сати како би се дошло до прелаза Бајаково. А онда чекаш да хрватска гранична полиција одради свој посао. Километарске колоне, читам вести, нервирам се, јер треба и ја да пређем ту границу.

Кренули дечко и ја на пут око пет ујутру, рифрешујем сајт АМСС-а, у нади да ће дати неки охрабрујући податак, али ништа. Седам сати се чека. И тако ми скренули са пута и отишли на Шид. За десет минута били смо у Хрватској.

Најбрже смо, ипак, прошли Дебели бријег. Никог испред нас, а граничар се још и шали са путницима. Гледа пасоше и мом дечку каже: "Ооооо, Милоше, Обилићу, нешто ненаспавано изгледамо, а?", И уз осмех и намиг нас пустио, док сам ја дискретно превртала очима.

То су била једина путовања на којима нисам чекала. Списак оних на којима сам провела по неколико сати је много дужи. Можда ћу, док следећи пут будем милела до граничног прелаза, желети о томе да пишем. 

Било би лакше када границе не би постојале, а печати из пасоша постали куриозитет 20. и почетка 21. века.

До онда, пратите Интернет портал РТС-а, Ауто-мото савез Србије, кад год можете избегните да путујете викендом, користите алтернативне прелазе. Продужићете себи живот.

И не јурите, чувајте главу.