Дуг заменио шок-жваку

Мама и бака су продавачице из обе смене знале по имену, и свако јутро им се јављале са "добар дан, комшинице". Није то било из користољубља, али се исплатило.

Када су биле несташице, мама би их замолила да сачувају уље или млеко за моју сестру и мене, које бисмо затим чекале у дугачком реду. Ако би се догодило да га нестане, извукле би га "испод касе".

И данас је слично, једино што роба нестаје зато што је "на акцији", а не због санкција. Ситнине увек фали, само продавци више не нуде "шок-жваку" уместо кусура.

Једно време продавачице су се баш често мењале и било ми је тешко да их попамтим, а и њима да запамте мене – где живим, ко су ми родитељи (када плаћате картицом све се сазна), колико сам неспособна да проберем воће и поврће.

Раније, док сам живела са мојима, указале би ми ако бих хтела да купим хлеб после посла а мама га је већ пазарила. Ако узмем да купим кафу, кажу ми ако је нека друга на акцији.

Сада живим ближе супермаркетима и фале ми моје продавачице. Овде се пречесто мењају, раде као на траци и свака додатна реч продужава ред.

У једној радњи све купце ословљавају са "мацо", "љубави" и "срећо". Мени то не смета, али мом дечку баш и не прија. То је, ипак, боље него када ми само завирују у новчаник да виде да ли имам неки новац који кријем од њих.

Сада често бирам да одем на пијацу. Мама ме је научила код кога шта да купим и упознала ме са "својим" сељацима. Они се не мењају и увек имају кусур да врате јер ништа не кошта 122,99 РСД.

"Ово је моја ћерка." "Јаој што је лепа, на мајку је, види се." Тражи мама десет јаја, а вади јој жена испод тезге најсвежија и највећа. 

Јаја и пиле куповала је доскора код сићушне старице која има тезгу поред свог зета са којим не разговара јер јој је конкуренција. Рачун увек заокружи, али неретко на вишу цифру. Њу прескачем, јер треба бити вешт на пијаци, а ја нисам. Превара ме боли.

Пре пар месеци, питала ја "Пошто је броколи". Одговара ми високи, црни продавац "250 динара", а ја продужим. Он ће затим: "За тебе, лепојко, може и 200." И ја сва поносна како сам спустила цену, купујем.

Неколико тезги даље питам неку старицу пошто је њен броколи: 120 динара. Ех, сујето женска. Један комплимент и ти наседнеш.

Довиђења, комшија.