ЕУ култура или укус бифтека у праху

Али, када је Шуман први пут кретао са идејом Европске заједнице за угаљ и челик, кренуо је од економије и нимало случајно од угља и челика, јер су то биле у то доба две стратешке сировине за покретање рата.

Европа је у тим годинама које су још мирисале на барут и лешеве невино побијених - у интеграцију кренула, дакле, од муке. Мука је убрзо постала пријатно задовољство.

Маршалов план пустио је најлепше цветове, економија је напредовала, нове реформе европске царинске, фискалне и монетарне политике ређале су једну за другом берићетне године. Сви у Европи били су срећни осим ваљда филозофа, писаца, па и психолога (ђаво их однео!)

Нешто није ваљало, упорно су понављали ти скептици: Европљани се уједињују око зелених паприка, црвеног парадајза, белих веш машина, и сребрних мобилних телефона, али не остварују духовно јединство, нити, осим кроз декрете који неподношљиво миришу на меку идеологију, унапређују своју легендарну мисао и дух који су начинили цивилизацију у целом свету.

Свакидашње јадиковке ових квариш-мајстора су током протеклих деценија, упркос свему, изгледа била узалудна. Истина је, направљено је још више програма, још више семинара, још планова и највише бледих, немаштовитих и бескрвних уметника. У чему је заправо био проблем?

Неко међу политичарима аналитички исправно је закључио да су јаке идеолошке страсти иза којих су стајале пламене идеје, Европу гурнуле у два светска рата и да би неговање таквог „уникатног размишљања" поново направило омамљујуће фигуре европске интелектуалне сцене какви су били Маринети, Арагон, или Сартр.

Због тога је требало направити нешто мекше, безвољније и самодовољно, па са горепоменутим „малигним" интелектуалцима у малу сенку гурнути и „бенигне" демократе попут Мана, Хамваша или Елијадеа.

Европска унија, парадоксално, тако све до почетка деведесетих година 20. века није имала Академију наука и уметности.

Године 1990. почела је са радом Academia Scientarium et Artium Europea коју су основали Феликс Унгер, бечки кардинал Франц Кениг и политички теоретичар Николаус Лобковиц, али ова Академија никако није била централна Академија ЕУ, већ невладина организација, баш као што је то остала и European Academy of Sciences (EURASC).

Како је ово могуће? Једноставно, дошло је до превласти материјалног, ефемерног, меркантилног.

Људи су након грких година рата и беде, просто желели да живе боље и да их никакве неверне Томе не оптужују због тога или упозоравају да из те фриволности може изаћи било шта лоше.

Али, онда је то лоше закуцало на врата и већ деценију Европа није оаза која напредује из године у годину, већ полигон стасти и очајничких омеравања економских мишића оних који спашавају према усахлим бицепсима оних који су спашавани.

Управо ове године - када се поново бирају европарламентарци - зато се све гласније чује позив да је Европа нешто више од успешног евра и да би Европљани у овим тешким економским временима требало да се сете да их још нешто уједињује осим заједничке економије.

А шта би то могло бити? Управо европске идеје које су направиле европски дух и јединствену европску мисао.

Лепо: ево нама Шумана поново међу нама и ево тог новог почетка када треба кренути од културе.

Али, како се видело, култура није наивна ствар. Она се бави идејама, а идеје су кадре да покрену масе једнако у правом, као и у кривом смеру.

Шта сада да се ради? Одговор на ово питање биће веома занимљив у наредним годинама.

Свима који нешто знају о европској уметности дотужило је да гледају представе, читају књиге или иду на изложбе добитника стипендија, станара резиденција или добитника награда, јер њихова ументост увелико личи на храну за космонауте: налик је говеђем бифтеку у сосу од бундевиног семена, али истиснутом из тубе у облику пасте за зубе.

Сада је - веле нетом уједињени десничари - дошло време да се прави културни и идејни бифтек испече, само да ли ће он бити добро, средње или енглески печен?

Заклети Европљанин, потписник ових редова, зна да узаврела Европа, значи Европу у којој часом нешто може да крене по злу, али исто тако зна да Европљани више не могу издржати ово стање интелектуалне хибернације, идејне безвољности и владавине уљудног уметничког медиокритетства. Мора се предузети неки ризик.

Европа је као претис лонац: мора бити под притиском, али осигурач, који лонцу не дозвољава да експлодира, мора бити исправан.