Можда нас упамте по упутству за гашење пожара

Киш би можда био задовољан!

Најновији тренд у информационом библиотекарству је дигитализовање ефемерне или "сиве литературе". О чему је заправо реч? Напредна информатичка цивилизација 21. века одлучила је да треба сачувати од заборава не само оно што је важно и вредно памћења, већ и све неважно, пролазно, од мале или никакве важности за друштво и цивилизацију!

Делује бласфемично и будаласто. Покрет дигитализовања кренуо је из Француске. Тамо су се најпре одлучили на дигитализовање свих оних књига које у јавним библиотекама нису поручиване по двадесет и више година. Богато друштво, па им се и може, али зашто?

Одговор који би на први поглед био логичан, крије латентну и опасну црту. Наиме, природно би било рећи: оно што није вредно не треба да се чува за сва времена. Тако је било у прошлости, нека тако остане и у садашњости и у будућности. Ипак, ако се држимо таквог става, ризикујемо да олако поделимо и онај, такође природан став, да људско друштво треба уредити као природно, а то значи јачи лав увек побеђује слабијег; јачи шкорпион има право да оплоди више женки, па зашто тако не би било и у људском роду?

Звучи вам ово познато? Наравно, реч је о гласовитим нацистичким теоријама о уређењу људске заједнице. Е, сад се враћамо на дигитализацију. Да ли сте још за то да све што је трошно, осредње и бледуњаво буде препуштено забораву? Ја, чим сам мало размислио, нисам за то. Ипак, након дигитализовања све литерарне и нелитерарне грађе која се није поручивала двадесет и више година, наставило се и даље, те је данас тренд да напредно људско друштво треба да дигитализује све што је икад одштампано: кесице за супе, упутства за коришћење лекова, слагалице из 1.000 делова и слично.

Ту тек конзервативни читалац застаје и пита се зашто. Одговор опет може бити једино цивилизацијски. Хумано човечанство има се препознати и по томе што штити укупни аспект свог штампаног наслеђа, а то су, јелте, и спомињана упутства за помаде, и шаблони за бакине чипке, и шепртљави записи свих врста, па и све друго што има "грешку", што је, дакле, "несавршено".

Универзитетска библиотека у Београду најдаље је одмакла у дигитализовању ове, такозване сиве литературе. Овим послом бави се већ више година. Шта се налази дигитализовано може свако да сазна, али од какве му је користи данас, боље је питање. Дигитализовање сиве литературе чини се пре као оставштина за будућност. Једном кроз 10.000 година или, с обзиром на пакелене врућине које тренутно харају - и кроз 10 година може нестати човечанства!

Након изумирања људског рода, нестаће најпре његове масивне грађевине. Емисије "Живот после људи" ("Life after people"), Дејвида Деврија убедљиво су показале да на Земљи само након 125 година од нестанка људи, неће остати ништа веће од двадесет сантиметара у промеру што је израђено људским рукама.

Дакле, ако се спусте само мало више од века након нашег самоуништења, потенцијални свемирски путници неће нас препознати ни по зградама, ни по мостовима, ни по уставама и бранама - све ће нестати зубом корозије и неодржавања.

У том посткатаклизматичном свету, подаци архивирани на дисковима и све мањим усб-меморијама имају далеко веће шансе, већ стога што су у промеру велики колико нокат људског прста (за сада). Можда преживи баш неки такав "нокат" из Универзитетске библиотеке у Београду, један или неколико упутства за лекове који ће посетиоцима изван Сунчевог система дати доказ да су на Земљи живели људи високе цивилизације који су имали - "Диклофен", лек против инфламаторних запаљења!

Кад само на час помислимо у овом правцу, јасно је да не треба штедети на дигитализовању омота за играчке, пиреа у праху и упутства за гашење пожара.