Недостају све списатељске крвне групе

Има ли смисла чувати заоставштину писаца? На ово питање готово да не треба давати одговор. 

Данас се то ради породично, дакле појединачно, ентузијастично, несистематично, у оскудици и немаштини. Што не пробамо институционално: рецимо у "Кући српских писаца".

"Кућа српских писаца" на једном месту би објединила сву писану и електронску заоставштину српских писаца последње половине двадесетог века и почетка двадесет првог столећа и истраживањем и научним радовима омогућила нови увид у многе опусе писаца. 

Чије је писано наслеђе које се преда Кући српских писаца? Да одмах одговоримо на то најшкакљивије питање.

Оно и даље ауторски припада пишчевим потомцима и они убиру приходе као да то наслеђе сами одржавају и њиме се бави, једино што то сада уместо њих раде стручњаци које плаћа држава. 

Није лоше за почетак, нешто као однос банке и њеног клијента.

Но казаће неко: што је сигурно сигурно је. Многи уштеђевину у Србији и даље држе у сламарицама, па би и наследницима било боље да наслеђе својих славних предака стално имају под руком, а не да га тамо поверавају некој "Кући српских писаца".

Да погледамо зато у каквом је стању заоставштина неких од најпознатијих писаца. 

Писана заоставштина Слободана Селенића донедавно се налазила у рукама његове удовице Селене. Није познато да ли се она још њом бави, а ако не, ко је преузео бригу о тој заоставштини. Готово је сасвим непознато ко се бави писаном заоставштином Миодрага Булатовића.

Писаним наслеђем Светлане Велмар Јанковић бавиo се њен удовац Жарко Рошуљ, али су му домети остали скромни због знатне немаштине у којој je живeo. Сада је и Жарко умро и збиља је потпуна непознаница ко ће Светланиним наслеђем наставити да се бави...

Заоставштином песника и драматурга Јована Ваве Христића донедавно се најактивније бавио песник Симон Симоновић, али како је и он стар, нема нових истраживања огромне грађе овог полихистора.

Исто тако, заоставштина још једног НИН-овца Мирослава Јосића Вишњића стоји у његовом стану и делом у селу Стапар крај Сомбора. Удовица Ивана В. Лалића Бранка Лалић већ дуже не живи у Србији, те се не зна тачно где је Иваново наслеђе и ко води бригу о њему. Не зна се ни ко брине о запставштини Данила Николића, Моме Димића, Антонија Исаковића и многих других.

Дакле да се ипак окренемо донаторству писаног наслеђа? Изгледа да хронично недостају све списатељске крвне групе...

Осим оставштине недавно преминулих великана српске књижевности и многи активни писци могли би бити "донатори" "Куће српских писаца" за живота.

Како се већина, или готово све што су написали писци млађи од 1970. године налази на хард-дисковима њихових рачунара, довољно је спровести акцију да се сви такви хард-дискови завештају "Кући српских писаца". Напомињем да је нешто слично урадио велики писац Умберто Еко који је свој хард-диск завештао Болоњском универзитету. 

Потписник ових редова, може потврдити да се на његовом хард диску налази мастер-узорак целог његовог живота: све што је написано и објављено, све што је написано и није објављено, све што је било у плановима а није започето, све варијанте романа који су касније освајали награде (заједно са одбаченим варијантама које никад нису угледале светло дана). 

Потписник ових редова спреман је отуд да на себи опроба медицину коју нуди другима, то јест да буде први донатор "Куће српских писаца".