Украјинско бекство у петарду

Београдски таблоид "Курир" ставио је громогласан наслов "Српски фудбалери у леглу нациста: Орлове чувају наши специјалци" а у тексту је описао Лавов као центар украјинског национализма и политичког екстремизма.

Овај братски град Новог Сада и Бањалуке нажалост више није место за пријатна спортска гостовања јер су се украјински хулигани у међувремену спријатељили са хрватским па су поред кокетирања са нацистичким имагинаријумом додали и антисрпске пароле, поистовећујући нас са својим руским противницима.

А Лавов као да је стратешки изабран за ову утакмицу. Украјинска репрезентација тамо не игра често а популација је доминантно сачињена од тврде украјинске већине.

Међутим, олако коришћење нацистичких етикета у споју са фудбалом, и то у Украјини, неумитно нас враћа у прошлост, у 1942. годину када се у Кијеву одиграла најзначајнија фудбалска утакмица у току Дугог светског рата.

И резултат је на крају био у знаку броја пет који се у више наврата јавља када се присетимо овог случаја.

1-0 Бекство у победу

Све то је био разлог да се у таблоидима створи атмосфера као да ћемо се крстајизмом супротставити фашизму, а најаве утакмице заличиле су на трејлер филма "Бекство у победу" Џона Хјустона.

Наравно, ми у својој кинематографији имамо чувене фудбалске дуеле са нацистима – сетимо се телевизијске серије Здравка Шотре и Слободана Стојановића "Више од игре", али "Бекство у победу" остаје као до сада најзначајнији сусрет фудбалске елите и Холивуда. У Хјустоновом филму играли су Силвестер Сталоне, Мајкл Кејн и Макс Фон Сидоу од филмских звезда а Пеле, Боби Мур и Освалдо Ардиљес од фудбалских. Прича је инспирисана случајем фудбалера кијевског Динама који су играли против нациста током рата. У Хјустоновом фиму из 1981. године заплет се тиче утакмице између савезничких ратних заробљеника и немачких војника у окупираном Паризу који се испоставља као одлична прилика да се организује бекство.

Хјустонов филм из 1981. године стекао је култни статус по авантуристичком духу и чистој харизми звезда на екрану. Већ неколико година амерички редитељ ирског порекла Гевин О'Конор спрема римејк за студио Ворнер Брадерс. Да је О'Конор озбиљан познавалац фудбала сведочи и чињеница да је са Бен Афлеком спремао и филм о корупцији у ФИФИ.

2-0 Два полувремена у паклу

Хјустон међутим није био први инспирисан причом украјинских фудбалера и матичног клуба у коме је стасао Андреј Шевченко, селектор који је потукао Орлове до ногу. Први пут је та прича екранизована у мађарском филму "Два полувремена у паклу" Золтана Фабрија" из 1961. године. Фабријев филм важи за естетски најзаокруженију верзију тог догађаја и настао је у периоду великог успона мађарског филма, па и фудбала.

У мађарском филму, утакмица између немачких војника и мађарских заробљеника игра се 1944. године. Немци ангажују познатог мађарског фудбалера да организује тим заробљеника, а он постепено крши сваки захтев који су му окупатори дали.

Главни јунак филма зове се Оноди, као и један од најпознатијих мађарских фудбaлера тога доба Андор Оноди који је био једна од великих звезда тамошњег фудбала баш у периоду рата.

Литература препознаје Фабријев филм као узор из ког ће касније израсти "Бекство у победу". Нажалост, за разлику од Хјустона, Фабри није дао значајне улоге мађарским фудбалским звездама тога доба – вероватно зато што нису били ту – Пушкаш је био у Реалу, Кочиш у Барселони, Хидекути у Фиорентини.

3-0 Совјетско "Треће полувреме"

"Треће полувреме" Јевгенија Карељова је совјетски филм из 1962. године, коначно локална верзија приче о играчима Динама и нацистима. Основ приче је утакмица која се десила 22. јуна 1942. године када су заробљеници, некадашњи играчи Динама из Кијева били уцењени да играју са немачким окупаторима и изгубе, у противном их је чекало стрељање.

Касније, у периоду историјског ревизионизма појавиле су се разне верзије овог догађаја по којима околности утакмице нису биле баш тако драматичне како су их Совјети представљали.

"Треће полувреме" је имало читава 32 милиона гледалаца у биоскопима и било је базирано на књигама из „првог таласа" митологизације овог догађаја. Филм је изашао на двадесету годишњицу "Меча смрти" а веродостојнији историјски документи почели су да излазе тек после пола века, 1992. године.

4-0 "Меч"

Андреј Маљуков, редитељ коме проруска пропаганда није страна, снимио је филм "Меч". Прича из 1942. пролазила је кроз разне интерпретације како је време одмицало. Тако Маљуковљев филм снимљен на седамдесетогодишњицу није нимало обрадовао Украјинце који су у међувремену преузели другачије виђење тог догађаја. Маљуковљевом имиџу у Украјини није помогло ни то што је режирао филм "Ми из будућности 2" у коме се као негативци појављују украјински националисти.

5-0 Македонско "Треће полувреме"

Поред античке историје, Македонци су измислили и свој кијевски меч. О томе је Дарко Митревски снимио филм 2012. године под насловом "Трето полувреме". Иако тема Холокауста постоји у филмовима о овом догађају, рецимо код Фабрија, код Митревског је најистакнутија јер једна скопска јеврејска породица има значајан протагонизам. Поред приче о љубави младог православног фудбалера Косте и Ребеке, кћери банкара, значајан јунак је и немачки тренер јеврејске вере Рихард Шпиц ког његови македонски играчи желе да заштите од страдања.

Шпица игра познати немачки епизодиста Рихард Замел кога лако можете препознати из бројних америчких филмова као негативца, рецимо и у Тарантиновим "Проклетницима".

Ни овај филм није прошао без актуелних историјских ревизија, па ако су Бугари највећи негативци, а иза њих наравно Немци, за њима нимало не заостају и Срби који су приказани као окупатори из доба Краљевине.

Зауставно време

Шта се заправо десило?

О томе се дан-данас споре историчари и спортски новинари, мада изгледа да су немачке екипе прошле доста слично Орловима и изгубиле су. У пар утакмица примили су по пет голова а у једној осам, укупна гол разлика на крају је била 37-8 за домаћине. Исто тако, нова истраживања кажу да неки украјински играчи јесу стрељани али да то није имало директне везе са утакмицом нити да су официри ССа претили или били судије.

Значи, наш селектор Младен Крстајић као немачки фудбалски ђак (између осталог играо је и за Шалке 04, клуб који је доминирао баш у ери Трећег Рајха када је и стекао престижни статус) био је погрешан човек на погрешном месту.

Следећа је Литванија. О њиховом држању током окупације не бисмо овом приликом. Али, што се фудбала и филма тиче, направили су један о експедицији на Светско првенство бескућника.