Наставак афере Ђурековић

По налогу немачких власти, полиција је у Широком Бријегу (БиХ) ухапсила Ивана Ласића (75), званог Горанкић, траженог због сумње у умешаност у убиства хрватских емиграната у последњим деценијама прошлог века.

Ласић се сумњичи и да је заједно са још тројицом хрватских држављана 1983. у Волфратсхаусену у Немачкој убио хрватског емигранта, некада једног од директора загребачке ИНЕ, Стјепана Ђурековића.

Ласић је, према тврдњи немачких правосудних органа, у ликвидацијама учестовао заједно са Јосипом Перковићем, Здравком Мустачом и Борисом Брнелићем, а сви су били припадници тајне партијске полиције (СДБ).

Како јавља портал Pollitika.com Перковићев син Саша сада је саветник за националну безбедност председника Хрватске Месића, Мустач је стриц Бианке Матковић, већ најављене као министра без портфеља у новој Влади премјерке Јадранке Косор, а Брнелић је рођени брат бившег градоначелника Ријеке Ивана Брнелића.

Виши суд у Минхену прошле године је због убиства Ђурековића на доживотни затвор осудио Хрвата Крунослава Пратеса и утврдио да је пресудну улогу у ликвидацији имао и Јосип Перковић.

Суд је је закључио да је Ђурековић убијен према налогу тадашњег председника Председништва СФРЈ Мике Шпиљака, који је сумњао да би Ђурековић могао да открије финасијске марвелзације његовог сина Вање Шпиљка у загребачкој ИНИ.

Мада је на суђењу прошле године Вања Шпиљак оповргао те тврдње, Суд се више ослонио на исказе сведока оптужбе, који су били недвосмислени у ставу да је иза убиства Ђурековића био сам врх некадашње Југославије.

Случај Ђурековић

Стјепан Ђурековић је од Другог светског рата био на највишим дужностима у загребачкој ИНИ, а 1982. је, док је био директор маркетинга тог предузећа, емигрирао у Немачку, придружио се усташкој емиграцији и потом издавао књиге у којима је величао тај покрет.

Југословенске власти су од немачких затражиле ектрадицију, која је одбијена, а безбедносне службе Западне Немачке су Ђурековићу дале пуну заштиту, што је овај случај лансирало у жижу светске јавности.

По Ђурековићевом бектву у југословенској јавности се појавила информација да је у току рата био у усташама, као и сумња да је све време после рата радио за западнонемачку тајну службу (БДН).

Комунистичке власти су тврдиле да је Ђурековић у емиграцију побегао да би избегао хапшење због привредног криминала, али су се, истовремено, на највишим форумима отвориле дебате о лошој кадровској политици у Савезу комуниста, која омогућава да некадашњи идеолошки непријатељи доспевају на веома значајне функције.

Ђурековић је нађен годину дана после емиграције изрешетан у подруму штампарије која је издавала његове књиге, а агенција Дојче Прес јавила је да такав начин ликвидације носи јасан печат југословенске Удбе.