Студија АИЕС-а: Шта је остало од аустријске неутралности
Аустријска дипломатија је од 1955. године уживала висок интернационални статус, који је непропорционално надмашивао њен економски и реални положај. То је било могуће због троструко утемељене неутралности – војној у уставу, политички у јавној перцепцији и у вербалној суздржаности државних и дипломатских представника. Колико се данас још може говорити веродостојно о таквом статусу – мало и скромно, према управо објављеној студији Аустријског института за европску и безбедносну политику (АИЕС), коју потписују аутори Кристоф Шварц и Адам Урошевић.
АИЕС је спровео онлајн анкету у току које је испитано 106 експерата из области науке, дипломатије, војске и политике.
Циљ је био сазнати како изгледа аутоперцепција националне интелектуалне и управљачке елите о Аустрији као "градитељки мостова" међу завађенима по свету. Изабрани су специјалисти који се по различитим специјалистичким основама дневно срећу са питањима аустријске спољне, безбедносне и одбрамбене политике.
Скоро 65 одсто испитаника мисли да је Аустрија изгубила статус веродостојне неутралности (21 одсто потпуно, 43 одсто углавном). Непуних пет одсто мисли да је Аустрија и даље неутрална у пуном смислу, док преосталих 30 одсто верују да „углавном“ јесте.
„Изгледа да постоји извесна дискрепанца између представе и стварности о реалним могућностима аустријске дипломатије да утиче на решавање међународних конфликата“, закључују аутори студије.
Крива ЕУ – да и не
Према већини испитаника, главни узрок за ерозију аустријског неутралитета лежи у заједничкој спољној, безбедносној и одбрамбеној политици ЕУ.
Више од трећине испитаника мисли, међутим, да ерозија неутралности није изазвана чланством у ЕУ (18 одсто уопште не, 17 врло мало). Остали верују да је управо ЕУ пресудан фактор, при чему 34 стоји на становишту да је неутралност потпуно мртва.
Апсолутна већина се слаже са понуђеном констатацијом да ће „улога посредовања у будућности бити преузимана и вођена од земаља које се не могу убројити у Запад, на пример од Индије и Турске“.
Ауторе студије је занимало и стање после уласка Финске и ускоро Шведске у НАТО. Да ли то има негативан или позитиван ефекат на аустријски неутралитет? Да је на тај начин „неутрална улога Аустрије у свету само постала још важнија“ то скоро у апсолутном броју не верују ни сами испитаници у студији.
Понуђено је неколико констатација на које се тражио одговор од један (никако не) и шест (апсолутно да). Највише оцене добиле су изјаве да Аустрија у случају напада на неку чланицу ЕУ треба да се војно укључи на страни нападнутог (5,04); да ЕУ јасно мора рећи шта конкретно у том случају очекује од Аустрије (5,37); те да је неопходно повести јавну дискусију о правном статусу националне неутралности после усласка у ЕУ (5,79).
Уставни војни неутралитет или дипломатска неутралност
Ова студија не уноси јасноћу у тренутну конфузију између уставног војног неутралитета и дипломатске неутралности у посредовању између страна у конфликту. Конкретно између Русије и Украјине, али у ширем смислу и дуже између Београда и Приштине.
Студија АИЕС-а тврди да је „анонимна“, што је у стварности тешко спровести кад су испитаници пробрани, кад су стручњаци у својој бранши, дакле јавно присутни, и кад је узорак тако мали. Анонимност се евентуално односи на обраду интервјуа, али и ту њена релевантност добија карактеристике Роршаховог теста – кога препознајете у одговору?
У сету одговора је релативно лако, иако не апсолутно тачно, детектирати из које бранше испитаник долази.
На пример, код клаузуле о војној солидарности, највиши војни врхови од фебруара прошле године отворено упозоравају на „ризик неутралитета“. Уставно гледано, чује се с те стране, Беч има основу да одбије слање војне помоћи, али би Аустрија у том случају зарадила санкције ЕУ.
Или аустријска дипломатија, чији представници већ деценијама делују из самоуверења да су високонеутрални у посредовању међу странама у конфликту.
Од тога практично није остало ништа. Писмо које је недавно објавио министар спољних послова Александер Шаленберг заједно са својим украјинским колегом Дмитром Кулебом (Due Presse, 28. 8. 2023) манипулативно меша два нивоа: с једне стране војни неутралитет и његову одрживост у датим условима, с друге неутралност у наступу која је Бечу у међународној перцепцији дуго осигуравала статус „градитеља мостова“.
Почетак писма Шаленберга и Кулебе: „Спољна политика је ретко црна или бела. Већином је свет, тиме и спољна политика која има амбицију да га уређује, састављен од нијанси сивог. Зато је задатак дипломатије да анализира све нијансе сивог и на тој бази донесе одлуке. Што је свет комплекснији, тим су ређе поделе на црно и бело, добро и зло, оптимум и песимум. Али ипак их има. Има тих случајева у којима такве апсолутне поделе постају валидне, чак неопходне. Брутални руски напад на Украјину, који председник Путин води од 24. фебруара 2022, јесте један такав редак случај апсолутно белог. Разлог за тај ничим изазвани нападачки рат противан међунaродном праву не може се тражити у релативизацијама или чињенично неутемељеним тврдњама о делимичној украјинској кривици. Једнако тако, није криво ни проширење НАТО савеза, коме су се суверене државе прикључивале на основу слободне властите воље. Разлог за нападачки рат је искључиво неоимперијалистичка агресија коју већ 18 месеци спроводи председник Путин. Та једноставна истина, мора бити стално понављана.“
Вишеструко инсистирање на датуму агресије, у даљем тексту се још понавља, поручује јавности да занемари све што се догодило пре 24. фебруара 2022. То је датум кад је Украјина у „сивом свету“ постала „бели“ пример, ван сваке одговорности.
Истовремено је на конференцији аустријских амбасадора која се једном годишње одржава у Министарству спољних послова (од 4. до 8. септембра) послата порука да се „Европа мора вратити на границе од пре 1991“. Али само у односу на Украјину.
АИЕС: Просветлити људе
Студија АИЕС-а остаје на општем плану и не спомиње конкретне случајеве. Али из њеног закључка је јасно да су аутори свесни противречних ставова и осећаја које Аустрија негује у односу на „вечни неутралитет“ (immerwährende Neutralität) – да ли се под тим мисли војно неутрално, вредносно стабило, или политички непристрасно?
У закључку студије се зато пледира за кампању информативног „просветљења“ која би јавност упознала са темељним питањима неутралности и створила освештени јавни дискурс.
Иако статистички нерепрезентативна, осим као пресек кроз ставове елита, неки закључци студије АИЕС-а су добар путоказ за друге. На пример, онај да ће у будућности расти посредничка улога заиста неутралних, или барем „сиво” неутралних, као Индије и Турске.
А ту се онда отвара простор и за српску дипломатију, под условом да остане у некој од нијанси сиве.
Коментари