Албанија, иранска веза и суђење за ратне злочине

Шведска експедиција ће се у Албанији задржати десет дана како би испитала околности које су окруживале масакр припадника организације Муџахедин ел Калк из 1988. године, током којег је наводно убијено неколико хиљада људи.

Суђење у Шведској почело је пре неколико месеци, пошто је у тој земљи ухапшен некадашњи ирански званичник Хамид Нури, оптужен за убиства, злочине против човечности и ратне злочине.

Очекује се да ће бити испитано укупно седам сведока ових догађаја, наводи албански "Ора њуз".

Током догађаја 1989. године, Нури је био помоћник заменика тужиоца у затвору у Карају, а Уједињене нације су догађаје који су се те године догодили назвале злочинима против човечности.

Суђење је из Шведске на десетак дана премештено у Албанију, јер су Американци 2013. године у околину Драча преселили припаднике организације Муџахедин ел Калк, који су после разлаза са иранским властима ратовали на страни Ирака и режима Садама Хусеина.

Долазак у Албанију

Око 3.000 Иранаца, који су на врховима бајонета изнели терет Исламске револуције, у Драч су стигли када је постало извесно да ирански дисиденти неће преживети растући ирански утицај у Ираку.

Најмање 140 припадника те организације убијено је у бази Ашраф у Ираку и околини, где су се сместили пошто су, после протеривања из Ирана, склопили савез са Садамом Хусеином и покренули серију напада на иранске снаге. У тим нападима је, током безмало две деценије, убијено око 12.000 Иранаца, а припадници организације Муџахедин ел Калк број жртава процењују на чак 50.000. Осим за тероризам, Техеран их терети и за отворену издају.

Од терориста до савезника САД

Доласком Американаца у Ирак 2003. године, МеК се нашао у прилично лошој ситуацији, јер је та организација већ годинама била на листи терористичких организација, а током америчке инвазије била је означена и као "непријатељска".

У закулисним преговорима, Американци и челници МеК-а постигли су договор о прекиду ватре, а цела организација је разоружана и суштински остављена забораву у бази коју им је раније доделио Садам Хусеин.

Растући ирански утицај у том делу Ирака резултирао је бројним нападима и егзекуцијама припадника МеК-а, па су, суочени са вероватним истребљењем, помоћ затражили од Американаца, пре свега од неоконзервативаца, који су у својој визији будућности Ирана, управо ову организацију видели као основ нових власти.

Упркос противљењу тадашње државне секретарке Кондолизе Рајс, која је била против сарадње са организацијом коју САД сматрају терористичком, Доналд Рамсфелд и Дик Чејни су их видели као сјајно оружје за борбу против Ирана, па је Рамсфелд, како наводе извештаји из тог времена, изговорио чувену реченицу: "Момци прво иду у Багдад па онда у Техеран."

Бивши амерички обавештајци, суштински, ову групу сматрају бизарном и бруталном, а МеК је наводно био и један од кључних фактора у раздору између државног секретара Мајка Помпеа и сада већ бившег саветника за националну безбедност Џона Болтона. Наиме, Помпео ни по коју цену није желео да администрацију везује са организацијом тек избрисаном с листе терористичких организација.

Међу лобистима који су били плаћени да подржавају Муџахедин ел Хак били су Џон Макејн, Руди Ђулијани и Њут Гингрич. Рачуна се да је за своје наступе у корист ове организације само Џон Болтон наплатио око 180.000 долара, од тога 40.000 за појављивање на годишњем скупу Муџахедина ел Калка у Паризу.

Од Ирака до Драча

После епизоде у Ираку, Американци су им потражили ново станиште, што су власти у Тирани, на чијем се челу налазио Саљи Бериша, виделе као озбиљну шансу да се додатно приближе Вашингтону, па су пристали да се 300 припадника МеК-а насели у тој држави. Опозиција је подржала овакав потез, а неколико година касније њихов број је, у сагласности са владом Едија Раме, достигао три хиљаде.

Недалеко од Драча, уз здушну финансијску помоћ иранске емиграције, изградили су прави комплекс, који власти у Техерану виде као један од главних центара антииранске пропаганде у свету.

Прича о овој организацији је готово невероватна. Раме уз раме са остатком револуционарног покрета, као исламистичко-марксистичка милиција збацили су власти у Ирану шаха Резу Пахлавија, али су се касније докачили са челницима исламске револуције и постали смртни непријатељи.

Током рушења шаховог режима, важили су за непоколебљиве борце који улазили у готово самоубилачке акције против снага безбедности и редовно нападали представништва западних компанија. Наводно, организација Муџахедин ел Калк сноси одговорност за смрт најмање шест Американаца у Ирану. Позната је и по песми у којој се непрестано понављају "смрт и уништење" Америке.

Хомеини их је, одмах по повратку из егзила, означио као опасне, јер су окупљали регруте из средњег сталежа и били прилично популарни међу локалним интелектуалцима и студентима исламистике.

Муџахедин ел Калк је до тачке с које нема повратка доспео после серије експлозија аутомобила-бомби у којима је 1981. године страдало више од 70 иранских званичника, укључујући тек изабраног председника Ирана Мухамеда али Раџала и премијера Мухамеда Џавада Бахонара.

Хомеинијева тајна полиције је починиоца убиства иденификовала као припадника Муџахедин ел Калка. Контранапад присталица власти у Техерану био је страшан, па су преживели једва успели да се домогну Ирака, где им је уточиште пружио Садам Хусеин.

У наредних двадесет година организовали су серију напада на иранске власти, а Садаму Хусеину су помагали приликом обрачуна са локалним ривалима.

У ирачко-иранском рату учествовали су на страни Ирачана, због чега су остали без озбиљне подршке у Ирану и били осуђени на живот у егзилу.

Аналитичари наводе да се ова организација, како су године у егзилу пролазиле под притиском и претњи из Техерана, полако претварала у секту.

Лидер организације Масуд Раџави није виђен још од 2013. године, па западне обавештајне службе закључују да је мртав. У међувремену, кључна личност покрета постала је његова супруга Мерјам Раџави, која је успела да у западној Европи и Америци добије подршку десничара, решених да кад-тад нападну Иран.