Аустрија, земља добровољних давалаца органа?

После ОРФ-овог документарца о пресађивању органа емитованог прошлог јула, аутор филма Зоран Добрић је тему проширио у књигу. Наслов обе форме "Ein Stück Leben" је игра речи и смисла – живети још мало, још "комадић", "поклон" за живот, "комад" живота као комад торте на тањиру. Добрићева књига "Kомад живота" је управо представљена на промоцији у Бечу.

Правни оквир који регулише пресађивање људских органа варира од државе до државе, али у свакој је праћен истим етичким питањима. Шта се сме? Да ли медицина сме све што је технички постало могуће? Под којим условима неко постаје давалац органа? Да ли је пресађени орган део живота у смрти, или напротив комад смрти у животу?

И питање свих питања: Kад је давалац мртав – кад стане срце, кад наступи мождана смрт, или можда постоје још неки стадијуми после, овог тренутка ван домета модерне медицине?

У Добрићевом документарцу, као и сад у детаљистички проширеној књизи, аутор је разговарао са низом медицинара, етичара, теолога и психолога, са правницима и научницима, са људима којима су туђи органи спасили живот, као и са породицама оних који су органе дали – или од којих су узети.

Фокус лежи на Аустрији, али будући да низ интервјуисаних долази из Немачке и Холандије, књига је нарасла до упоредне студије која сучељава правне оквире и етичке дилеме у читавом европском простору.

Промоција је почела за публику "шокантним" открићем да је Аустрија "земља добровољних давалаца органа". Закон из 2012. о пресађивању органа сваког Аустријанца третира као потенцијалног даваоца. И не само њих, сваког туристу или путника намерника који се нађе на тлу Аустрије.

"Ако Јапанац падне на аеродрому и у болници у Бечу му дијагностички тим атестира мождану смрт – он је давалац. Његова породица нема никакве правне могућности да то спречи", речено је на представљању књиге.

"Шок" није у тајни таквог правног регулатива, већ у ниској јавној свести о њему. У Закону нема ничег сакривеног, он је донет у регуларној, редовној процедури и сваком је доступан, али његове одредбе остају испод јавног радара, не допиру до јавне свести. Није тајна, али ни опште знање.

Аустријанци имају могућност да за живота саставе изјаву којом забрањују да им се у случају мождане смрти узимају органи, али је процедура врло компликована и захтева неколико бирократских и административних инстанци потврде.

Немачка има другачију праксу, тамо је неопходна дозвола породице за узимање органа из тела особе угаслих можданих таласа. Аустријско решење омогућава болницама да брже реагују са танке линије која раздваја живот и смрт. Немачко решење више поштује смрт, аустријско предност даје животу.

Добрић не пледира за промену националног закона, већ за праксу информативног просвећења људи. Да схвате да је свако од њих, и без питања, добровољни давалац органа, не би ли тиме добили времена да се јасне свести одлуче о условима властите физичке смрти – хоће ли она остати само приватна смрт, или постати део туђег живота.

Зоран Добрић је рођен у Смедереву 1960. Од 1991. ради за ОРФ у документарној редакцији, где се бави религиозним, хуманитарним, медицинским и правним темама, као и темама новије историје. За професионални ангажман и специфичку комбинацију саосећања и тврдог истраживачког новинарства добио је највише аустријске награде.

Јавности у Србији је његов рад постао доступан преко филма "Две аустријске судбине", где је супротставио животе хуманитарке Диане Будисављевић и масовног убице Франца Бемеа.

Аустрија, земља добровољних давалаца органа?

Коментари