Словенија добија три четвртине Пиранског залива

Арбитражни суд за гранични спор Хрватске и Словеније донео је одлуку да велика већина Пиранског залива припада Словенији. Раније је објављено да граница у Истри следи реку Драгоњу и завршава на средини канала Св. Одорика.

Словенија је сматрала да цео залив треба да припадне њој, док је став Хрвата да имају право на југозападни део, тј. тражили су да се залив подели по средини. 

Читање одлуке Арбитражног суда почело је са спорним местима на северној хрватско-словеначкој граници.

Председник Суда Жилбер Гијом је рекао да линија разграничења треба да споји крај копнене границе на ушћу реке Драгоње до тачке на крају Пиранског залива који је на троструко већој удаљености од Рта Мадона.

"Граница између Хрватске и Словеније у заливу, биће равна линија, као што видите на екрану, са тачно одређеним координатама", рекао је судија Гијом. 

После овакве одлуке део медија пренео је да је Словенија добила две трећине залива, а неки су говорили о три четвртине. Медији преносе да у Словенији данашњи дан називају судбинским за ту земљу, трећим по важности након проглашења независности и уласка у Европску унију. 

Ово решење је на трагу споразума Дрновшек–Рачан из 2001, од кога је бивши хрватски премијер одустао јер није имао подршку у Сабору.

Тим споразумом је било предвиђено да Словенија добије око три четвртине Пиранског залива и преко посебног коридора контакт с отвореним морем, с тим што би Хрватска у једном троуглу задржала морску границу с Италијом. Коридор би био део међународног мора и ниједна држава у њему не би имала суверена права.

Читање пресуде било је у 16.00, а почело је навођењем делова и начела арбитражног споразума Хрватске и Словеније склопљеног 2009. године.

Читању одлуке у судници присуствовао је шеф словеначке дипломатије Карл Ерјавец, док представници Хрватске нису били присутни, у складу са одлуком Хрватског сабора из јула 2015. о повлачењу из арбитраже због "тешке повреде арбитражног поступка".

Хрватски сабор је тада Словенији предложио да почну преговори о алтернативном решавању спора, пошто је оцењено да је арбитражни процес неповратно компромитован када је откривено да су се словеначки представник у Арбитражном суду Јернеј Секолец и службеница словеначког Министарства спољних послова Симона Дреник договарали о изношењу словеначких аргумената и лобирању код других арбитражних судија.

И Секолец и Дреник су се после тога повукли, а Хрватска је изашла из арбитраже позивајући се на члан 60 Бечке конвенције, који допушта раскид споразума у случају његове "тешке повреде".

Хрватска власт и опозиција уочи објављивања одлуке били су јединствени у ставу да је арбитражни споразум за Хрватску "мртво слово на папиру" и да на миран и трезвен начин треба тражити други начин решавања територијалног спора у вези са морском границом.

Словенија је, с друге стране, саопштила да се одлука Арбитражног суда о граничном спору мора поштовати.

За разлику од копнених, границе на мору између југословенских република нису биле одређене, па је то после осамостаљења био главни проблем у односима Словеније и Хрватске.

За Љубљану је у том спору кључно питање граница у Пиранском заливу и могућност директног контакта Словеније с отвореним морем.