Живот у Сребреници

О венчању Бошњака и Српкиње пре три године и даље се прича као о једином мешовитом браку склопљеном после рата. Душица и Алмир упознали су се у Тузли, где су обоје избегли током рата: она с мајком Српкињом из хрватског Госпића, а он као 15-годишњи дечак из Сребренице.

У јулу 1995. године нестала су шесторица његових ујака - по једном је њихов син добио име Јусуф. Алмир данас има једноставно објашњење како су његови родитељи прихватили да се ожени Српкињом: "Нисмо ми сви исти људи".

Нико их није могао поколебати у намери да се венчају, па ни Душичина мајка, која је у почетку негодовала.

"Кад смо се већ узели ја и Алмир, послала ми је поруку да ће да ме се одрекне. 'Добро', реко' 'одрекни ме се!'. Не може ме се одрећи, она је мене родила", каже Душица Салиховић, и наставља: "И ја се њој нисам хтјела јавити једно мјесец дана. Онда је она послала поруку да ће доћи да упозна зета и тако је то почело. Онда се више нико није бунио".

Салиховићи живе скромно у дрвеној кући коју су добили као помоћ повратницима у Сребреницу. И жеље су им скромне: да Алмир нађе посао, а Душица да купи краву.

"Гдје ми се укаже прилика да идем да радим, ту одем љети, радим. Кад снијег пане дођем кући, будем са њима и онако опет љети одем радим. Ето, значи као сезонски радник радим", прича Алмир.

"Кад имаш сир и кајмак може се продати, лакше се преживи. Мало он што заради мало ја што сира и млијека продам и онда бољи је живот. Овако кад немаш ништа, не можеш и имати. Ал' боримо се радимо, сијем башту и кукуруз и грах", каже Душица.

Салиховићи су међу реткима који су се вратили у Сребреницу. Поред урушених зграда, у центру је и фризерски салон још једног повратника.

Док брије Љубишу, свог пријатеља од малих ногу, Ахмед Устић нам прича како се 2008. одлучио да с породицом напусти Сарајево, где је имао и кућу и посао.

"Тамо сам више зарађивао, ал' овде имам више времена за своју породицу, имам више времена за сједит са својим пријатељима, разговарати. Ту ме свако препознаје, имам свој идентитет", наводи Ахмед Устић.

Међутим, већина преживелих Сребреничана неће се вратити. Ратне ране су тешке, нема ни посла, а у међевремену су животе изградили на неким другим местима.

"И све их је мање. Е сада само некаквим пословима, некаквим обезбеђењем њихове егзистенције може се створити могућност да се неко врати, али некаквог масовнијег повратка нема", каже саветник за привреду начелника Општине Сребреница Ћазим Салимовић.

Пре рата у Сребреници је било око 12.000 радних места, а данас нема толико ни становника.
Некад је било више Бошњака, данас више Срба, али је и једних и других мало - два и по пута мање него 1991. године.