Нема доброг решења за БиХ

"Да су били ефикасни, не би их палили", изјавио је високи представник за Босну и Херцеговину Валентин Инцко коментаришући за хрватски Јутарњи лист невоље политичара босанске федерације. Солидан аргумент, који се може и даље развијати - Да је он лично био бољи у свом послу, можда се они не би развили тако лоше. Или Инцко није ни могао да буде добар у свом послу, зато што је ситуација доле већ била толико лоша и пре него што је он постављен на ту функцију, да ионако није могао да учини "богзна шта".

А није се могло ништа учинити, зато што ЕУ и даље гледа на Босну и Херцеговину као на једини преостали трофеј своје политике добрих намера на Балкану. Погрешне одлуке из прошлости прогањају нас после као мале и велике револуције.

Скоро 20 година међународна заједница, пре свега ЕУ, пумпа огромне количине новца у Босну и Херцеговину, како би и даље у миру сањала свој сан о јединственој држави.

Избор који сада има је, формално-логички гледано, сасвим једноставан - или ће и даље новчаним инјекцијама спасавати од пропасти пројекат такозване "неуспеле државе" (failed state), или ће последње немире схватити као позив на буђење и кренути у потрагу за новим решењем.

Два пропала покушаја

Проблем је, међутим, у томе да више нема доброг решења, и то не од прошле недеље, или од Дејтона 1995, него још од 1878. године.

Неоспорно је да не треба веровати у недодирљивост или универзалну важност политичких атавизама (политичког наслеђа). Али је исто тако немогуће игнорисати чињеницу да то европска дипломатија већ више од 120 година експериментише са Босном - а свака варијанта испадне на крају гора од претходне, или, оптимистички речено, боља од оне која следи.

Велика мултинационална држава у којој би Босна и Херцеговина функционисала као мања мултинационална јединица, опскрбљена умереним државним прерогативима - била би најбоље решење. И то за сва три аутохтона народа. Невоља при томе је што смо и то већ имали, и то два пута у новијој историји, први пут под Хабзбурзима, други пут под Титом. Оба пута је прошло лоше.

Историјска рана

Аргумент да се БиХ оба пута распала под притиском српског национализма важи само условно. Права које је Србија полагала на остатке Османског царства на Балкану била су барем толико легитимна као и она које је полагала Аустроугарска. Чија права су имала већу тежину јесте питање на које тада на врло скуп начин није одговорено.

Други пут проблем је био Милошевић и његова сингуларно-деструктивна компетенција, али чак је и он само копао по једној отвореној историјској рани, није је произвео, само продубио.

Како може преживети држава коју више или мање отворено одбија скоро 60 одсто њеног властитог становништва? Једноставно - тако што ће је ЕУ даље финансирати. Опет ништа ново, и то је било.

Комунистичка Југославија је имала чак и прилично успеха у томе, док јој на крају нису понестале финансије и идеологија. Годинама су југословенске републике Хрватска, Србија и Словенија дисциплиновано љуљале Босну као омиљено Титово дете - али то дете никада, чак ни у најбољим југословенским данима, није постало економски самостално. Зашто би сада одједном било? Кроз које ресурсе, коју подршку властитих грађана?

Ако је ЕУ спремна да и даље финансира пројекат јединствене државе, мораће бити спремна да плати више него што су политичке класе спремне да стрпају у властите џепове. Или може донети одлуку да седне за преговарачки сто са Београдом, Загребом и муслиманским Сарајевом и још једном, од почетка, покуша да дође до трајнијег решења, наводи се тексту који је објављен у аустријском листу Ди Пресе.