Медији и Украјина: Телевизија је отишла у рат

"Рат без слике као и да не постоји. Рат производи телевизију, а она комерцијализује рат" – тако почиње књига "Телевизија иде у рат" коју је приредио Италијан Енио Римондино. Та књига бави се ратом у Југославији, али не би било нетачно рећи да су тако почели сви "најављени ратови", и пре и после Југославији.

Стога ни са ратом у Украјини није другачије. Ипак, чини се да никада очигледније медији нису били део војне стратегије – практично једна линија фронта. Стратешки – земља, вода ваздух и – медији.

"Када бих свела на једну реченицу, рекла бих да је у Европи на снази медијско романтизовање рата. Овај рат има јасну медијску мустру, он је рођен из медија, изашао из медија, овај рат је бичован медијима", рекла је дописница РТС-а из Беча Весна Кнежевић.

Најмање две перцепције огледају се преко медијске гвоздене завесе. За Запад, подршка Украјини је борба за слободу и демократију. За Русе, рат је одговор на империјализам Запада. А медији се, сваки са своје стране, послушно сналазе у понуђеном оквиру.

"Ако бих покушао да сумирам улогу западних и руских медија, могао бих да кажем да су медији са обе стране 'произвођачи пристанка', то значи да и западни и руски медији подржавају спољну политику својих влада", објаснио је професор Факултета политичких наука и руководилац Центра за руске студије на том факултету Синиша Атлагић.

Годину дана после рата тешко је рећи било коју оцену коју не би присвојила или напала бар једна страна. То значи да одговор на питање ко побеђује у рату, зависи од онога кога питате. Исто је и са питањем ко шири пропаганду – зависи које медије пратите.

Новинар Ројтерса Александар Васовић извештавао је из готово свих кључних ратних подручја у последњих тридесет година, а 2004. године радио је и као дописник америчког Асошијејтед преса из Кијева. У Украјини је био и пре почетка овог рата.

"Ја ћу бити врло јасан, Русија је извршила агресију на Украјину, то је и став српских власти у крајњој линији, и Украјина има свако право да се од тога брани", закључује Васовић.

Година је 2023. и чини се никада није било лакше доћи до информација, али упркос томе, медијска гвоздена завеса стамено стоји. Европска унија је забранила емитовање Спутњика и Раша тудеја, руског глобалног сервиса направљеног по моделу Си-Ен-Ена.

Кад дописници утихну

За Европу, ови медији представљају алатку Кремља за ширење дезинформација и манипулацију. Истовремено, Кремљ није дао акредитације страним медијима за Путинов говор, већ је поручио новинарима да гледају пренос. И заиста, Путинов говор, у целости, преносили су многи западни медији.

"Руски аргумент на ту немогућност да западни медији извештавају из Русије лежи у противтежи када питају – извините, али шта се дешава са Раша тудејом, где је сада слобода говора?", објашњава професор Атлагић.

Некадашњи британски амбасадор у Летонији, а сада истраживач у Центру за европске реформе, Јан Бонд сматра да пристанак јавности и моћ Владимира Путина лежи у "потпуној контроли медија".

"Он може да прогласи победу и већина људи ће то прихватити као победу. Обични људи који добијају информације од руских званичних медија, не од блогера или од западно оријентисаних портала, верују да ако Путин у неком моменту одлучи да је конторла везе између Донбаса и Крима адекватан добитак овог рата, они ће то прихватити", каже Бонд.

Професор Атлагић ту ситуацију види нешто дугачије. Он не мисли да је руско јавно мњење било за рат, али сматра да је од 2014. припремано за овај став, не о украјинском, већ о руско-западном сукобу.

"Руска медијска сфера је таква да бих, када бих поредио, увидео сличности и са нашом. Имате центар и периферију. У центру су мишљења која су блиска званичном и са друге стране имате периферију јавне сфере, дневну и недељну штампу, с тим што у Русији имате критику од партија које су у парламенту, које су системска опозиција. Ове несистемске и нема, они се налазе у иностранству и своја мишљења пласирају на периферији јавне сфере, у интернет сфери", каже Атлагић.

Системска опозиција, додаје он, врло подржава, како кажу, "специјалну војну операцију" и то се види и према резултатима истраживања јавног мњења.

Новинари западних медија напустили су Русију из безбедносних разлога и због, како кажу, драконских закона. Руси су блокирали или ограничили приступ светским и руским критички оријентисаним порталима, а друштвеним мрежама се приступа преко виртуелне приватне мреже, такозваног VPN.

Истина у контексту

Европа подржава Украјину и готово да нема дилеме шта треба да се нађе у европском медијском простору. И међу новинарима и међу политичарима најчешће се чује да је то "једино исправно", јер је Украјина нападнута и не могу се наћи аргументи руске стране без, како се наводи, адекватног контекста.

"Оно што сам ја приметио на Западу јесте да не постоји никаква варијанта у 'мејнстриму' да било шта кажете дебатно, врло строго је ситуација подељена – Русија и Путин су зло, а ми смо светло на страни Украјине и ту правити неки покушај полемике које би биле вишезначне то се априори одбија. Са друге стране, са Истока имате ту баналну причу како Запад хоће да протера Чехова, Достојевског... То је исто као да сте неког на трактору из Книна рекли – надам се да ово неће пореметити однос према Крлежи. Па вероватно неће, али то сад није његов главни проблем", каже директор Демостата Зоран Пановић.

Према његовом мишљењу, медији јесу у пропагандном рату и то је на обе стране видљиво.  

"Руска пропаганда је евидентна, она игра на ту идеолошко-моралну компоненту, али и медији на Западу форсирају одређене наративе. Као што је руска страна убацила термин који се и код нас појавио 'колективни Запад', тако је и Запад вешто убацио формулацију о деколонијализацији Русије, да се Русија спусти на праву меру и сматрају да не би требало да буде већа од Пољске", закључује Пановић.

Преки суд јавности

Месецима пре украјинског рата, новинарка Весна Кнежевић је анализирала немачку и аустријску штампу и о томе писала на порталу РТС-а. Тада је упозоравала да се Европи спрема рат, односно да се Европа спрема у рат. Годину дана касније не допада јој се оно што чита "између редова", јер текста између редова више нема пошто сви ставови, како каже, морају бити исти.

"Кад говоримо о тој монополизацији, задњи случај је са Саром Вагенхерт из немачке левице и Лиз Шварцер, која је врло позната ауторка и феминисткиња, оне су написале 'Манифест за мир', где позивају Украјину да преговара и Запад да дâ подршку Украјини да преговара са Русијом. Ништа оне ту не улепшавају, не кажу да је Русија направила нешто добро, не улепшавају руске злочине, агресију, али кажу да се ратови завршавају преговорима. Цитираћу само како су их дочекали немачки и аустријски новинари: да је то 'псеудопацифистичко смеће', да им се повраћа, да је Шварцерова руинирала читав рад до сада, да су аморалне, да су сарадници и пре тога знали да оне нису нормалне, да су наивне, лажљиве и циничне", наводи Кнежевићева.

Она наводи и примере немачке министарске спољних послова Аналене Бербок, чије ставове добри, интелигентни и образовани новинари, и "значајно образованији од ње", не пропитују. Наводи и ситуације у којима јавни простор добијају личности спорних репутација, сумњивих каријера, које олако излажу тезе о томе да Европа иде у рат.

Рачак и Буча, када слика мења све

Трауме из рата у Украјини формирали су јавна мњења и снажно их обликовала у претходних годину дана. У медијском смислу, све је мирисало на Балкан. Тако су, после страшних слика убијених Украјинаца у Бучи надомак Кијева у марту 2022. године, украјинске власти говориле о новој Сребреници. Руси су говорили о новом Рачку, сматрајући да није било реч о цивилима, већ о наоружаним борцима.

За формирање и опредељивање руског јавног мњења, кључних је било неколико догађаја. Пре свега, то су директни преноси убиства војника, затим истраживање о умешаности Америке у диверзију "Северног тока 2", што је оправдавало став да је реч о рату Запада против Русије. Томе је допринела и некадашња канцеларка Ангела Меркел ставом да су споразуми у Минску служили да се Украјина припреми за рат. Ипак, прекретница за масовнију подршку рату била је најава доласка немачких тенкова у Украјину, такозваних "леопарда".

"Анкете у Русији с краја 2022. показале су да 82 одсто грађана подржава рад председника, а то значи и кораке на спољнополитичком плану и према украјинском сукобу. Од 2014. године, јавно мњење је имало јасан став о томе шта је било у Украјини, не као о руско-украјинском већ о руско-западном сукобу", каже Атлагић.

Запад овај рат види као стратешку грешку Владимира Путина, али Путин у домаћем јавном мњењу има простора да то представи другачије.

"Путин има много више простора да каже руском народу да је победа било шта што су до сада урадили, него што то има Зеленски. Председник Украјине се суочава са изборима следeће године, а сва изборна истраживања кажу да 90 одсто Украјинаца сматра да је једини успех враћање целе територије Украјине", каже Јан Бонд.

"Путин је имао представу о слабом Западу и слабом Зеленском. Зеленски је глумио председника и онда се нашао у тој позицији. Али људи памте реченицу када је му је Бајден понудио да га евакуише, а он је рекао да не жели такси већ муницију. То се памти", додаје Бонд.

Преломне тачке рата

За украјинско и западно јавно мњење кључни су били снимци разарања Маријупоља и Одесе, Буча, бомбардовање железничке станице у Крематорску, тела цивила по улицама и наравно милиони избеглица који су побегли из земље.

"За ових годину дана се десио се пропаст покушаја Русије да заузме Украјину и Кијев, то је прва и највећа преломна тачка. Друга важна тачка је што је Украјина успела да се избори за озбиљну подршку Запада, што је променила ток рата онога тренутка када је добила далекометне ракетне системе, а затим и промена тактике Русије која није концентрисала нападе на транспортну инфраструктуру, чиме се кренуло у тотални конфликт", каже новинар Александар Васовић.

"Ту је и феномен ратних злочина које украјинска страна истражује и то је оно што је преломило украјинску страну да не иде даље у преговоре који су почели у марту, закључује Васовић.

Питање је, онда, да ли стање на насловним странама одговара ставу јавног мњења у рату. Односно, шта је рат урадио јавном мњењу?

"Чини ми се да је годину дана од почетка војне опреације највећа победа на унутрашњем плану. Власт је успела да придобије јавно мњење да дају подршку и у наредном периоду. То сазнање да је Русија у опасности ако би Украјина била 'предата', ако би ушла у структуре НАТО-а, односно ако би западне силе стационирале оружје дугог домета јесте нешто што подстиче грађане да дају подршку руководству земље", каже Атлагић.

"Немачко јавно мњење остаје проратно иако сва испитивања јавног мњења говоре да је немачко јавно мњење 'пола-пола'. У Аустрији имате ситуацију да 65 одсто испитаника захтева од Украјине да преговара са Русијом, тј. да Европска унија помогне Украјини да преговара са Русијом. Међутим, као и у Немачкој, дешава се да агресивна мањина држи све остале у стању транса", каже новинарка Весна Кнежевић.

Стигао Телеграм

Рат се преселио и на друштвене мреже и ту добио најманифестније, али и најперфидније и најбруталније облике. Украјински председник Володимир Зеленски се преко њих обраћа свакодневно, и у свим приликама, па су његови иступи на друштвеним мрежама постали једно од обележја медијске стратегије.

Истовремено, ово је рат лажним видео-записима, лажним фотографијама, лажним изјавама, и лажним информацијама. То је рат који је у редакције и институције довео "одељења за дезинформације", а традиционално затворене институције извео на друштвене мреже. Тако, рецимо, британско министарство одбране свакодневно "твитује" садржај о Украјини, тврдећи да се ту могу наћи "комплетне и проверене информације са терена".

Истовремено, ово је рат који је породио Телеграм, платформу за комуникацију коју користе Руси и Украјинци, ону на којој се и војници јављају директно из рова, ону на којој се отварају претходно забрањени медији и ону на којој се може наћи безброј лажних изјава и снимака, на обе стране.

"Овај рат из медијског угла, укључујући мејнстрим медије и друштвене мреже, упоредио бих са ратом на простору СФРЈ, и оном тезом када кажу да не би било онако крваво да је онда било више програма и кабловских оператера. Е па, било би и горе, иако је већ довољно било гадно, јер тада нису сви знали шта ови други раде и шта ко о коме мисли. Друштвене мреже су појачале медијску агресију и врсту пропагандног рата", закључује Зоран Пановић.

За разлику од рата у којем су били учесници, у овом рату су народи бивше Југославије предани посматрачи, или чак навијачи. Спутњик у Србији већ постоји, али Србија је једина земља у којој је Раша тудеј, у години рата, отворила нову интернет редакцију. Истовремено, могу се гледати сви западни светски сервиси, многи од њих у Србији имају своје филијале.

Српски медији у ратном вихору

За професора Атлагића, слика српских медија је врло индикативна и у последњих неколико месеци, на насловним страницама таблоида, види се отклон од Русије. За Зорана Пановића, домаћи поглед на Украјину је, опет, рефлексија од пре тридесет година.

"Проблем медија у Србији и региону је што ми све геополитичке ствари посматрамо кроз матрицу деведесетих година и сви хоћемо да учитамо себе у матрицу, па тако долазимо до баналних закључака да Аљбин Курти представља себе као Зеленског, да Хрвати утврђују позицију у свом 'Домовинском рату кроз Украјину', а ми покушавамо да пропалну политику с краја осамдесетих и деведесетих представимо као некакву глобалну авангарду и да покушамо да кажемо да смо били у праву само нисмо имали на својој страни оваквог Путина, а да јесмо, онда бисмо све то другачије", закључује Пановић.

Једни су догађаје видели као дуги двадесети век, који је своје смеће пребацио у 21. Други су видели као закаснели, али коначни распад Совјетског Савеза. А трећи као антички ожиљак. Односно, како у Времену пише новинар Милан Милошевић: "На Истоку ништа ново. Рат међу источном словенском браћом иде својим разорним током увлачећи светске силе у Тукидидову замку – кад једна сила губи примат, избија рат." А медији то знају.