Лекције које нисмо научили, зашто рат у Украјини није регионална већ глобална претња

Сукоб који траје 365 дана већ је променио много од онога што је свет мислио да зна, не само о војним операцијама и стратегији већ и о дипломатији, обавештајном и сајбер деловању и енергетској стабилности.

Док је Запад у почетку оклевао и преиспитивао апеле Кијева, који су у првим данима рата били очајнички, врло брзо се прешло на такмичење и притискање појединих европских влада да обезбеде оружје које Украјинци траже.

Почело се са муницијом, чекају се испоруке тешких оклопњака, а ни борбени авиони и пројектили дугог домета више није неостварив кијевски сан.

Оно што јесте подигло језичак на ваги, за који се у једном тренутку власт у Кијеву једва држала, био је и остаје сајбер рат и обаваштајни подаци које западне земље деле са Кијевом.

У почетку су се и САД и многе европске земље премишљале да поделе своје обавештајне податке са Кијевом. Пре свега, сумњало се да ли су сви у украјинској влади лојални Володимиру Зеленском или би осетљиви подаци могли да "процуре" до Москве.

Управо су захваљујући подацима које су на тај начин добили, Украјинци успели да спрече заузимање аеродрома "Хостомел", што је вероватно било кључно да Кијев не падне, а да се  Володимир Зеленски и његови сарадници одрже на власти.

Уз помоћ оружја које су добили, пре свега од САД у првим месецима рата, Украјинци су потиснули Русе из Кијева ка истоку.

Русија и Украјина деле дугу војну традицију која датира још од царске Русије, а разлика у наступима на бојном пољу у овом рату су у најмању руку занимљиве.

Украјина је од 1993. године део програма партнерства са Националном гардом САД, у којем су њене оружане снаге обучаване према америчком моделу издавања наређења где се подстиче индивидуална иницијатива и процена. Овакав начин командног ланца показао се прилично ефикасан за Украјинце у овом рату.

Руске оружане снаге, које се у великој мери ослањају на регруте, немају довољан број школованог подофицирског кадра, а овлашћење за доношење одлука остаје у великој мери централизовано и за Украјинце предвидиво.

У бици за Кијев, руске тенкове, камионе за снабдевање па и хеликоптере уништиле су мале и мобилне украјинске одбрамбене јединице наоружане оружјем као што су "стингерс", "НЛАВ" и дронови.

С друге стране у бици за Донбас, руска тешка артиљерија увелико је надмашила украјинску али су ту предност окрњили мобилни артиљеријски ракетни системи америчке производње "ХИМАРС" које користи Кијев.

Њихова способност прецизног удара уништила је нека руска складишта муниције и објекте у којима je боравио већи број руских војника.

Слична ствар се десила и у Црном мору где су, иако руска морнарица држи примат и практично контролише све луке на украјинском копну, значајно удаљиле руске бродове од када користе ракете "нептун" и амерички "харпун". 

Крах дипломатије, куповина времена и јалове резолуције

Будимпештански меморандум, Нормандијски формат и Споразум из Минска остали су мртво слово на папиру, док су, сва је прилика, и потписници и посредници у њима били дубоко свесни да је реч само о куповини времена.

Иако Запад тврди да се с Путином неће преговарати, осим о повлачењу руских трупа из Украјине, чекање да се руски председник предомисли једнако је јалов посао као и претходно потписани споразуми.

Неколико дипломатских покушаја, бившег израелског премијера у првим недељама рата, и турског председника, да се за преговарачки сто доведу делегације две земље доживели су неуспех, а месеци који су уследили преговоре су тотално одгурнули са стола.

Ипак последња најављена војна помоћ САД од "свега" 500 милиона долара Кијеву и изјава председника САД Џозефа Бајдена на скупу у Варшави да је "потребна само једна реченица Владимира Путина да оконча рат у Украјини", можда значи да сва преговарачка врата нису затворена.

Ко би могао у овом тренутку да охрабри или притисне Москву и Кијев на преговоре, тешко је рећи.

УН са својом политиком и резолуцијама није донела никакав резултат. Таква пасивна политика међународне институције, која је и настала да би чувала мир у свету, већ деценијама не даје резултате на дипломатском пољу. Ратови се обично завршавају договором тек уз интервенцију једне или више великих сила, а проблем је што је једна управо у рату.

Вашингтон мотри на Пекинг и Техеран

Бајденова администрација је дошла на власт верујући да може да се носи са Русијом, стављајући је на полицу под "стабилно и предвидиво", дајући примат односима са Кином.

Покретањем највећег копненог рата у Европи од Другог светског рата, Путин је подсетио Вашингтон колико су његова безбедност и просперитет повезани с миром и стабилношћу у Европи, а Бајденова администрација је била принуђена да преправи своју стратегију националне безбедности.

Уз то, мора да одговори на изазове које носе Кина и Тајван, Северна Кореја када је реч о Индо-Пацифику, Иран на Блиском истоку. Рат је показао да Русија вероватно користи иранске дронове и беспилотне летелице, а Кина се све чешће помиње као страна на коју Москва рачуна.

Оно што Запад додатно брине, а Русију храбри, јесу релативно добри односи Кине и Индије.

Утицај санкција на руску привреду

Милијарде долара руске имовине је заплењено широм Европе што је донекле, али не значајно, уздрмало руску економију. Велику наду Запада полаже и у дугорочни ефекат санкција на руску економију.

Међутим, иако је у првој години рата руској потрошачкој привреди начињена велика штета, пре свега повлачењем звучних брендова са Запада рубља није ослабила, чак је и ојачала, а девизне резерве су стабилне због високих цена нафте и преусмеравања на друга тржишта.

Економске санкције које САД и ЕУ уводе имају за циљ да изолују Путина и његове сараднике јер верују да ће на овај или онај начин, приход Русије од извоза пасти.

Лекције хибридног рата

Ако је на једном пољу однела победу Украјина, уз свесрдну помоћ својих пријатеља са Запада, то је хибридни рат.

Кијев је од почетка бомбардује друштвене мреже, а украјинско руководство у истој мери користи канале Телеграма колико и Твитера. Уз то председник Украјине Володимир Зеленски искористио је сваки и најмањи приступ глобалној заједници: појављивао се или обраћао у готово свим националним парламентима земаља чланица ЕУ, Америчком конгресу али и на најпознатијим филмским и мизичким фестивалима.

Руско искуство је махом горко, глас званичника из Москве ретко где се чује осим на њиховим медијима чије је емитовање забрањено у већини земаља Запада. Гледајући на искуство хибридног рата који се води око сукоба у Украјини лекција је коју нико не сме да прескочи па ни највећи.

Умешаност приватног капитала у сајбер ратним операцијама

Информациона револуција је дуго била заслужна за промену кључних аспеката ратовања. Мрежно-центричне операције, сајбер напад и одбрана, и онлајн информативне операције су успостављени елементи војне доктрине и операција.

Али рат у Украјини створио је нову улогу коју има приватни сектор, а приватни капитал се директно користи у сајбер операцијама упереним против Русије а у корист Украјине.

Мајкрософт и Циско објавили су извештаје у којима су детаљно описани одбрамбени сајбер напори и наведене европске фирме за сајбер безбедност. Одбрана Украјине додатно је побољшана коришћењем "Старлинк" комуникацијског терминала који је у власништву Илона Маска. Акције које су ове приватне компаније предузеле наговештавају критичну улогу коју ће такве фирме играти у будућим.

Одржавање функционисања информационе технологије у ратном времену – посебно за критичне инфраструктуре као што су енергија, храна, вода, транспорт и финансије – биће неопходан услов за одрживост нација, као и за ефикасне војне операције.

Ко боље игра "маскировку"

Маскировка је руски војни израз за обману на војном пољу и нешто је што је карактеристично колико за руску толико и за сваку другу војску која има озбиљног стратега. То је покушај да се друга страна наведе на лажни траг и игра у којој у овом случају и руска и украјинска снага покушавају да надмудре другу страну.

Русија је добар део рата развлачила украјинске трупе око најзначајније украјинске луке на Црном мору – Одесе. До покушаја освајања ове можда и последње значајне луке коју Украјина контролише на Црном мору можда никада и неће доћи, али ће карту напада на Одесу руска карта вероватно користити до краја.

С друге стране, Украјинци своју маскировку најбоље воде у пропагандном рату преувеличавајући руске губитке и скривајући тачне податке о количини оружја које добија од савезника са Запада. Док се у медијима барата са релативно малим бројем оклопних возила и најављеним бројем тенкова типа "челинџер", "леопард" и "абрамс", у стварности ти бројеви су вероватно знатно већи.

Чија су била Потемкинова села знаће се тек када се све заврши.