Турска и рат у Украјини, Ердоганова политика између дипломатских успеха и унутрашњих изазова

Зрно наде – тим речима описивао се корак ближе споразуму Украјине и Русије о извозу украјинског жита. Договор, који још чека коначну потврду, књижи се као још један дипломатски успех Турске.

"Улога Турске је била у томе да се обезбеди, будући да и сама зависи од тих испорука – око 15 одсто турског жита и скоро све сунцокретово уље у Турској долази из Русије и Украјине. Турска је на нивоу персоналне дипломатије коју проводи Ердоган извојевала победу за себе и цели регион и да се врати као регионална сила на подручје Блиског истока", наводи Србољуб Пеовић, докторанд на Филозофском факултету.

Турска је, спољнополитички, до краја прошле године, стајала сасвим, после куповине руског одбрамбеног система С 400 и сталних претњи да ће дозволити избеглицама да преплаве Европу. А онда су се, првог месеца рата у Украјини, први пут у Анталији састали шефови дипломатија, Сергеј Лавров и Димитро Кулеба.

После другог састанка у Истанбулу, учињени су први значајнији помаци. Многи су се препоручивали, али се испоставило да баш Анкара има одговарајући однос са зараћеним странама. Украјину снабдева борбеним дроновима, од Русије купује оружје и гас, чланица је НАТО-а са другом по снази копненом војском у Алијанси.

"Обе стране и НАТО пакт као трећа страна прихватају позицију Турске као најпоузданији простор за преговоре. Да су неки проблеми као извоз жита решени, говори о томе да ће Турска задржати ту врло важну позицију. Очигледно да је постигнут и неки договор који није објављен након чега су се Руси повукли са Змијског острва и пустили да преко тога фактички крене извоз жита", напомиње Миша Ђурковић из Института за европске студије.

Кренуло је Турску и кад су Финска и Шведска одлучиле да уђу у НАТО. После блокаде због оптужби да Шведска пружа уточиште курдским екстремистима, уочи самита Алијансе у Мадриду, пао је договор у сусрет турским интересима.

"Евидентно је да су они преузели неке обавезе које су Турској биле важне и с друге стране постоји оно где су Американци морали да попусте, а то је, ако се не варам, куповина 40 нових Ф-16 и 80 пакета нове опреме за постојеће авионе, што је Сенат одбијао након куповине С-400", додаје Ђурковић.

Али, то је условио Представнички дом Конгреса и група сенатора гаранцијама да неће бити употребљени против Грчке, одустајањем од С-400 и дистанцирањем од Москве.

Под утицајем, оцењује се, грчког лобија. Одлука је сада на Сенату. А у међувремену, Путин и Ердоган путују у Техеран.

Три слона у кутији

Турска није увела санкције Русији и због тога се не суочава са честим опоменама. Али, опомињу подаци код куће - инфлација од готово 80 одсто и лира у сталном паду.

Ипак, дипломатски успех вероватно је навео Ердогана да најави да ће догодине опет у трку за шефа државе, можда најнеизвеснију до сада. Изазивачи би могли да му буду и дисиденти попут бившег премијера Ахмета Давутоглуа.

"Чињеница да Турска има два велика унутрашња проблема тренутно, али је чињеница да велики број грађана се показује неодлучним на предизборним анкетама. Што се тиче самог сусрета у Техерану, он је плод дужих преговора Турске и Русије, и Турска настоји да не затвара врата према Русији и Ирану, иако се те три силе описују као три слона у кутији. Што се тиче Блиског истока они често воде координисану политику, чак и кад интереси нису сто одсто поклопљени", указује Пеовић.

Иран је већ поднео захтев за чланство у БРИКС-у, а и Турска би да се придружи, можда већ следеће године савезу Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке.

Познаваоци оцењују да Турска не може да буде ни до краја проукрајинска ни сасвим антипутиновска, и то је оцењују још један показатељ мултиполарности.