Русија, Украјина и неизговорено – између Кисинџеровог прагматизма, Сорошевог песимизма и Кличковог гарда

Западни медији пренели су како је Кисинџер рекао да Украјина мора да уступи територију Русији, иако он то у свом обраћању, али ни у интервјуу Фајненшел тајмсу није рекао. Милан Игрутиновић, научни сарадник Института за европске студије каже да је то због тога што је остао један практично неизговорени циљ Русије с почетка напада и због различитог тумачења статуса Крима, пре свега.

"Кисинџер је убацио причу у сиву зону и оставио нас да се питамо на шта се тачно мисли. Понудио је могућност Русији да се у наредних месец два ствари врате на статус пре рата, да се односи Русије и ЕУ и САД врате у неку нормалу, како би се првенствено логика његова да односи Запада и Русије морају бити бољи него односи Русије и Кине", рекао је Игрутиновић.

Кисинџер, сматра, не говори ни у чије име, али говори често у име оних неизговорених интереса, који желе да се рат што пре заврши, јер се промаља колапс између Русије и Запада и да ће то имати "реперкусије у укупним односима са Кином и на могуће стварање нове блоковске поделе која није у интересу барем већини нас који живимо у Европи".

Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука и сарадник Центра за руске студије сматра да је у игри Кисинџеров огромни ауторитет.

"Ту треба разликовати потпуни прагматизам и једну врсту интервенционистичког идеализма. Пре неколико дана је амерички министар спољних послова Ентони Блинкен рекао да ако Украјина престане да се супротставља престаће да постоји. То можете читати и да ће ако Украјина престати да се супротставља то бити штетно по америчке интересе на тој територији", истиче Копривица.

"Кисинџеру јасно да је ствар отишла предалеко" 

Према његовим речима, Кисинџеру је јасно да је ово отишло предалеко и да исклизне ван контроле и Руса и Американаца и Украјинаца који су овде више врста објекта, него актера.

"Кисинџер формално никога не представља, он је велико име. Ово је јако важна порука и америчкој администрацији и Украјини, да ово исклизне из контроле и да се нађемо у ситуацији као у августу 1914. године и да се онда питамо како нам се ово десило", сматра Копривица.

Копривица нема никакве сумње да је Америка на трагу Џорџа Сороша.

"Чини ми се да воде неку врсту интервенционистичког крсташтва, да су довелу Украјину у позицију да са њене територије могу да се испале ракете које могу за три минута да долете до Москве. Нема никакве сумње да је то Сорош и да је у питању нека врста озбиљне игре у којој се због геополитичке пројекције доводи у питању не само мир у Европи, него мир у глобалним размерама. Јако је лоша порука од 23. фебруара када је Блинкен рекао да отказује сусрет са Лавровим и да нема више разговора о гаранцијама Русије за безбедности", наводи Копривица.

Ако би Русија ушла у неку врсту преговора око добијања неких територија од Украјине, додаје, онда би пала сенка на њихов првобитни циљ.

Лишанин: Кисинџер једним оком константно гледа у Пекинг 

Младен Лишанин, истраживач у Институту за политичке студије каже да је Сорош финансијски спекулант пре свега, па све остало и био је у мрачним коридорима моћи и на маргинама светских токова у оној мери у којој је то њему одговарало.

"Кисинџер је у кључним деценијама Хладног рата водио главну реч у америчкој политици и о међународној политици зна нешто више него Џорџ Сорош. Ко се бавио његовим делом пре политике зна да се његова мисао темељи на концепту равнотеже снага - да интереси малих неретко морају да буду жртвовани да би се избегао рат великих размера. Други је принцип легитимитета. Према Кисинџеру политика равнотеже снага мора да буде поткрепљена осећајем међу великим силама да је систем легитиман", каже Лишанин.

Истиче да Кисинџер док говори о сукобу Украјине и Русије, он једном оком константно гледа у Пекинг.

"Њега овај сукоб занима да Русија да остане колико толико функционална, да би Америка могла да је користи као тас на ваги у будућим односима и надамо се не војном него финансијском сукобу са Кином. То што је међународна јавност у овом тренутку наелектрисана због сукоба у Украјини и што су неки медији запали у стање својеврсне моралне панике, то није проблем Хенрија Кисинџера, и не видим ништа сензационално, као што не видим ни код Сороша ништа спектакуларно", наводи Лишанин.

"Кисинџер разуме да не постоји шанса да се Крим врати Кијеву"

Лишанин наводи да и Кисинџер и већина озбиљних посматрача сукоба разумеју да не постоји шанса да се Крим врати под суверенитет Кијева.

"Када је Русија признала Доњецк и Луганск као републике мислим да су од тог момента и ове две територије што се тиче Москве изван свих договора. Сада је питање да ли постоји начин да се територијални добици Москве зауставе на овим добицима. Кисинџер не помиње без разлога овај рок од два месеца", сматра Лишанин.

Игрутиновић наводи да су међународне бриге Русије један од окидача за покретање рата.

"Путинов поглед на Украјину - Украјина није само пион на табли између Русије и НАТО-а. То је у смислу Русије и национални рат, не само погодбе са Западом. Ако видите на терену шта се дешава, у Херсонској и Запорошкој области, рубља се уводи, мењају се телефонски бројеви, улазе велики интернет провајдери са Крима. Чини ми се да је озбиљнија руска намера да их интегрише сутра у Русију", додаје Игрутиновић.

На питање шта су црвене линије Зеленског, Игрутиновић наводи да је тема предавања територија зарад мира у Украјини врло непопуларно. 

"Ја заиста видим само наставак рата, вероватно релативно спорим темпом који меље и једну и другу војску", каже Игрутиновић.

Кличко, сматра, има већу слободу да каже шта хоће као градоначелник Кијева.

"Кијев није задовољан позицијом Србије и онда им се чини да је боцкање Србије лако и јефтино још увек", каже Игрутиновић.

Копривица сматра да Кличко није релевантан за спољнополитичко представљање Украјине и да не би његовим изјавама предавао више пажње.

"Не бих томе превише поклањао пажње, осим као индикацију нечега што знамо, осим бројних позива да су постављане бомбе, електронских порука", каже Копривица.

"Европа нема број телефона" 

Лишанин напомиње да европска перспектива као аутономног стратешког актера није баш најсрећнија у контексту ових догађања, јер поново видимо назнаке онога из 2003. године у светлу америчке инвазије на Ирак, а то је унутрашњи расцеп.

"Видимо да добар део централних и источних држава Европе има стратешки фокус искључиво на сарадњи са САД", наводи Лишанин.

Игрутиновић каже да Емануел Макрон јесте најискуснији лидер неких земаља. Али, да Европа нема број телефона.

"Показује се да Француска и Немачка нису толико агилне у подршци Украјине, колико то очекује Украјина, медији, Пољска и балтичке земље. Пољска критикује Шолца скоро на дневном нивоу. Не постоји лидер и неко ко ће рећи овако ће сад да буде. Што се тиче реформи, ни једна тема није у току. Све је у врло флуидном стању и не сналазе се европски политичари баш сјајно", додаје Игрутиновић.

Копривица напомиње да Европа овде није показала капацитет да се појави као колективни актер и да прати америчку политику.

"Интересантно је да Европа мора да нађе начин да своје интересе претпостави интересима који нису њихови. Немачка ће имати колосалне губитке. Надам се да ће Немци и Французи изнаћи снагу. Изазак Британије из ЕУ ју је погодио. А ми смо им пета или десета брига", закључује Копривица.