Случај Ћурувија - спремна оптужница

На оптужници се налазе сви који су умешани у убиство Ћурувије, од оперативаца преко оних који су организовали тај злочин до оних који су га наредили. Сва лица која се налазе у Србији су под строгом присмотром надлежних државних органа, како би се спречио евентуални бег пред хапшење наредне недеље.

Налог за акцију је стигао из самог врха државне безбедности, а довршење оптужнице за овај случај - једну од најмрачнијих неразрешених тајни Србије из времена режима Слободана Милошевића и Мирјане Марковић - постало је могуће "након што се појавио сведок који је покренуо целу ситуацију".

Први потпредседник Владе Србије Александар Вучић у изјави за Данас изразио је наду да ће случај убиства Славка Ћурувије, који датира још од 11. априла 1999. године, коначно бити разрешен.

"Не могу да коментаришем незванична сазнања из истраге, али уверен сам да ће убиство новинара Ћурувије, у тужилачком смислу, а надам се касније и у судском, после скоро 15 година бити решено. У Србији нико нема права да убија људе и напокон ће постати јасно да је Србија земља у којој злочини не остају некажњени", рекао је Вучић јуче листу.

Обећања власти

Свака власт од демократских промена 2000. обећавала је решавање убиства Славка Ћурувије, новинара и власника Дневног телеграфа и недељника Европљанин. На власти су били и Демократска странка, и Демократска странка Србије, и Г17 плус, и СПС, и СПО, и Нова Србија, и Нова демократија... Од тада је протекло скоро 15 година. Убице нису пронађене.

Славко Ћурувија убијен је на Ускрс, 11. априла 1999, у јеку НАТО бомбардовања СР Југославије. Убиство је извршено око 17 часова у Београду, у Светогорској улици (у то време Иве Лоле Рибара), у пролазу испред броја 35, где су се налазиле просторије маркетинг службе Дневног телеграфа, а на четвртом спрату и стан у коме је Ћурувија живео.

Убице су у Ћурувију испалиле 17 метака, а затим га "овериле" и једним пуцњем у главу. Са њим је тада била његова невенчана супруга, историчарка Бранка Прпа. Касније је причала: "Славко ме је држао за руку. Помислила сам да је вјетар почео да дува, да се дигла огромна прашина, после се испоставило да то меци ударају о зидове.

Славко је почео да пада, још увек ме држећи за руку. Мислила сам да се саплео. Напола сам се окренула и на трен угледала човјека у црном, а неко други ми је пришао с леђа и ударио ме у главу. Док сам лежала поред Славка, пришао је онај први и пуцао му у главу", испричала је Прпа крајем јуна 1999. за недељник Време.

На власти у Србији је била коалиција СПС, ЈУЛ и СРС. Такозвана црвено-црна коалиција.

Рукопис ДБ-а

Сумња за Ћурувијино убиство је одмах пала на Државну безбедност и тада владајући брачни пар - Слободана Милошевића и Миру Марковић. На челу ДБ-а био је Радомир Марковић, који је ухапшен у фебруару 2001. Осуђен је на максималну затворску казну од 40 година због убиства Ивана Стамболића 25. августа 2000. године и четворице чланова СПО у атентату на вођу СПО - Вука Драшковића на Ибарској магистрали, 3. октобра 1999. Да има разлога за сумњу у "потпис ДБ-а", показала су Марковићева каснија сведочења.

Он је 11. априла 2003, током акције Сабља, спроведеној након убиства премијера Зорана Ђинђића, дао два исказа поводом убиства Ивана Стамболића и покушаја убиства Вука Драшковића у Будви. У оба исказа је оптужио некадашњег председника СРЈ и Србије Слободана Милошевића за наручивање тих злочина.

Марковић је тај исказ дао пред тадашњим начелником Управе за борбу против организованог криминала, надлежним тужиоцем Александром Милосављевићем, браниоцем по службеној дужности Весном Радомировић, а у записнику са тих саслушања констатовано је да је осумњиченом обећан статус сведока сарадника. Марковић је на суђењу одбацио та признања.

Занимљиво је да је адвокат Рајко Даниловић, који и данас заступа Славковог брата Јову Ћурувију, својевремено поднео кривичну пријаву београдском Окружном јавном тужилаштву против Мире Марковић, Милана Радоњића и Радомира Марковића. У тој кривичној пријави цитирао је изјаве више припадника Деветог одељења ДБ Београд, који су после откривања досијеа „Ћуран" навели да је Радоњић, бивши начелник београдског ДБ, на дан убиства захтевао да му се достављају детаљи о кретању Ћурувије на сваких десет минута.

Према наводима кривичне пријаве, Радоњић је у 16,25 тражио хитну обуставу праћења Ћурувије, пет минута пре његовог убиства. Даниловић је указивао да је један од саслушаних припадника РДБ-а (који се није повукао одмах по наредби о прекиду праћења) у близини места убиства видео Ратка Ромића, бившег начелника Шестог одељења РДБ-а. Ромић и Радоњић су својевремено демантовали сваку умешаност у убиство Ћурувије.

Ћурувијином убиству претходила је такозвана медијска припрема. Политика експрес је 5. априла 1999. године објавила овај текст у коме је Ћурувија означен као издајник под насловом - "Ћурувија дочекао бомбе". Исти текст је прочитан у другом Дневнику РТС-а. Тај текст многи сматрају за својеврсну пресуду Ћурувији.

Посебно занимљив је био Ћурувијин однос са Мирјаном Марковић. У документарцу „Кад режим стреља" Александар Тијанић је њихов однос описао као "пакт о ненападању који му је омогућавао да дође до значајних информација и тиме значајно увећа број читалаца Дневног телеграфа". Ћурувијин однос са Миром Марковић се значајно погоршао током косовског рата у лето 1998.

Ћурувијин Дневни телеграф је о сукобу војске и полиције са припадницима Ослободилачке војске Косова нашироко извештавао. Сматра се да је управо због тога донета уредба Владе Србије о посебним мерама у условима претње НАТО напада на земљу, којом је Дневни телеграф привремено забрањен 14. октобра 1998.

Новинар Предраг Поповић у књизи „Они не праштају" наводи да је Ћурувија тада отишао код Мире Марковић и да су тада пале тешке речи између њих. Славко је упитао Миру: „Шта то радите? Ако наставите тим путем, висићете на Теразијама!" Недуго затим заплењена је целокупна имовина фирме ДТ-прес која је издавала ДТ.

Писмо председнику

Ипак, због текстова и илустрација у Европљанину октобра 1998, суд у Београду изрекао је Ћурувији и његовом предузећу укупну казну од 2,4 милиона тадашњих динара. Реч је о тексту "Писмо председнику", који су потписали Ћурувија и Тијанић. У тексту се констатује да је „екстремистичка група из три владајуће партије завела фактички ванредно стање, суспендовала законе и преузела власт у држави".

У јавности се спекулисало да је за убиство Ћурувије био одговоран Никшићанин Лука Пејовић, али је он убијен још 5. децембра 2000. године у близини своје куће у Динарској улици у Београду, а оптужбе против њега никада нису доказане. Медији су, позивајући се на поуздане информације, објављивале да је Пејовић био познат као члан црногорског клана у београдском подземљу и да је трговао наркотицима.