Велтвохе: Александар Вучић - тихи Србин у гласном добу

За Велтвохе је у фокусу била посета Александра Вучића Цириху, а Кепел наводи да је председник Србије човек који га је импресионирао приликом разговора за његов магазин прошлог лета.

"Он пажљиво бира речи. Вучић делује замишљено. Говори тихо у доба у којем сви вичу. Док други скупљају песнице, он пружа руку у пријатељски поздрав. Човек мира, више интелектуалац него политичар, могло би се помислити да је професор на Правном факултету", наводи Кепел.

Он додаје да му се свиђају Вучићева свесна смиреност, као и скептичност, коју лично сматра "реализмом обележеним животним искуством".

Кепел оцењује да се Александар Вучић са Србијом, налази на експлозивним тектонским линијама подела и на верским фронтовима европске историје, уз подсећање да су Срби херојски бранили хришћански запад од насртаја муслимана.

"Имамо посла са народом преживелих и уметника у преживљавању, победника и поражених, који се никада не предају и који су свој национални осећај у тешким временима претворили у отпор. Између истока и запада, балансирајући преко клисура и понора, председник покушава да не изгуби равнотежу", пише Кепел.

Он наводи да се поново живи у ратно доба, а да "колективни запад", у који убраја и Европу, а нажалост и не више потпуно неутралну своју земљу, Швајцарску, себе уверава да води цивилизацијски одбрамбени рат против, како наводи, "хорди са истока са Путином, новим Џингис Каном, на врху".

Са друге стране, констатује да "легије Москве" себе виде у одбрамбеном рату против НАТО, који "незасито маршира ка истоку", иза кога стоји Америка, "до зуба наоружана идеалима, добрим намерама и свести универзалне изабраности од Бога да од својих капија потисне природне силе хаоса и варваре".

Из тога закључује да имамо посла са два директно супротстављена наратива - са свађом међу голубовима, који, чини се, нису спремни да послушају једни другог.

"Можда се може учити од политичара какав је Александар Вучић шта значи инсистирати на утопији разумевања, посебно када велике предаторске силе у рату за територије довозљавају да још само бомбе говоре", наводи Кепел.

Он пише и да председника Србије доживљава као некога ко спада у градитеље мостова, који се боре за разумевање. Иако то, како и сам каже, можда многи са АП КиМ и Вучићеви критичари виде другачије, он исказује искрен утисак из више разговора и дискусија са људима који много дуже познају председника Србије.

Пита се и како даље са Русијом, Кином, са свим такозваним ауторитарним државама, или аутократијама или диктатурама, како се данас називају.

"Када погледам како данас у медијима, свезнајући експерти за исток и запад описују стање, нисам сигуран да ли њихови ратни изрази одговарају. На пример, Тимоти Снајдер, историчар елитног Универзитета Јејл описује Путина као диктатора најгоре врсте. Многи то понављају за њим, исти тај Снајдер, међутим, описује демократски изабраног председника САД Доналда Трампа без наводника као "фашисту". Да ли је то још наука? Или већ демагогија? Трамп засигурно није фашиста. Шта то Снајдер прави од Путина?”, додаје Кепел.

Упозорава на веровања у све пропагандистичке повике који долазе и са једне и са друге стране, поручујући да би посебно Швајцарци требало да сачувају хладну главу, што, подвлачи, не значи правдање Русије, ни одбацивање запада.

"Али остајем уверен да смо на овој планети, јединој коју имамо, осуђени на сарадњу, на слободну трговину, на обустављање ратова и конфликата, а не на њихово ширење", поручује Кепел.

Требало би, уверен је, да се избегава да нашим речима и деловањем друге народе и њихове владе потпаљујемо, да тамо подстичемо осећања и политички развој који нам се не би свидели. "Често смо учествовали у стварању монструма са којима се суочавамо", додаје Кепел и наводи да је сада важно уклањање тих чудовишта, више трезвености, чињеница, више поштовања за друге народе, државе и културе.

Подсећа да и Библија учи да "љубимо непријатеља".

"То бисмо могли једном покушати. Александар Вучић је интересантан, атипичан политичар и државник, тихи Србин у гласном добу, који нас подсећа коју богату шароликост и фасцинирајућу снагу и даље имају европске културе”, закључио је Кепел у уводнику.