Француски председници и Срби, ко је уништио савезништвo

„Знам да ће француски народ разумети. Због неоправдане и неразумљиве тврдоглавости Слободана Милошевића, савезници су одлучили, није било другог решења.“ Тако је у марту 1999. Жак Ширак француској јавности објашњавао одлуку Париза да пошаље бомбе на Београд. Западни медији писали су да су непредвидиви Французи подржали рат НАТО-а.

Нада Поповић Перишић, некадашња министарка културе и амбасадорка у Унеску, у Француску је дошла пред Рамбује и Клебер.

„Ширак је већ у Митераново време био за то да се Југославија поцепа, он је и организовао мировне сусрете у Рамбујеу и Клеберу и гласао за бомбардовање Југославије. Оно што га прати и што му се узима као плус јесте да је ставио вето да се у једном тренутку бомбардују мостови", каже Поповић Перишић.

Историчар Војислав Павловић истиче да је Жак Ширак био део војне алијансе која тог тренутка заступа једно политичко становиште које можда није тачно, али је као такво представљено у јавности.

„Бори се против Југославије коју представља Милошевић, коме се приписује одговорност за рат у Хрватској, Босни и за оно што се дешава на Косову, није битно да ли је то тачно или није, али је чињеница да се са Милошевићем не може постићи никакав договор“, каже директор Балканолошког института САНУ.

Kада је Жак Ширак дошао на чело Француске, предводио је странку која је тада баштинила традицију Шарла де Гола. Ипак, Ширак ће бити по свему различит. Иза Де Гола остала је максима „Европа од Атлантика до Урала“, остала је прича о француској самодовољности и историјска чињеница да је повукао Француску из заједничке команде НАТО-а.

Од времена Де Гола и Пете републике, француски председник је, због уставних овлашћења, јак председник. Тих 60-их година однос бившег француског генерала према бившем југословенском маршалу није био позитиван.

Де Гол је почео свој мандат у току алжирског рата за независност. Јосип Броз, један од оснивача Покрета несврстаних, активно је подржао тај рат.

„Чак је ухваћен један брод са оружјем који смо ми послали, цела политика несврставања је ишла против француске политике у Африци. Та политика несврставања за Југославију је била оно што је Де Гол желео за Француску, између НАТО пакта, из кога је он изашао, и Русије са којом је желео да има посебне односе, ту је постојала нека врста конкуренције у односу на Титову Југославију. И наравно, Де Гол је био велики антикомуниста", истиче Војислав Павловић.

Шарл де Гол никад није прихватио сусрет са Јосипом Брозом. Југословенски председник ће се састати са двојицом његових наследника – Помпидуом и Жискаром д'Eстеном, али ти сусрети готово да нису имали утицаја на односе две земље.

Сфинга француске политике

Ипак, на те односе утицаће први социјалиста који је изабран за председника Француске. Франсоа Митеран 1983. постаће и почасни грађанин Београда.

„Они који су се бавили биографијом Митерана помињали су да је био у логору са великим бројем Срба и Јевреја и да је имао симпатију за ту антифашистичку борбу, тврдећи да су доста страдали у Другом светском рату, а кад је реч о Хрватима, често је помињао чињеницу да су подржали фашистичку страну“, истиче Нада Поповић Перишић.

Некадашњи дописник агенције Франс прес Александар Митић каже да је Митеран ушао у распад Југославије као неко ко је имао имиџ просрпског човека и неко ко би требало да има симпатије према српским интересима.

„Међутим, није спречио распад Југославије, није помогао драматично српским интересима, јер је био недоследан својим ставовима", сматра оснивач Центра за стратешке алтернативе.

„Ја бих рекла да је био наклоњен Југославији, и он је био да се задржи Југославија у њеном интегритету, онаква каква јесте, међутим, није имао подршку француског јавног мњења, нарочито левичарског, друго, Митеран је имао кохабитацију, у једном тренутку је то био Жак Ширак, који је изричито био за распад Југославије. Тако да, иако је желео, није имао довољно моћи. Био је велики пријатељ Хелмута Кола, он је први покренуо признање Словеније... Међутим, има и она реченица која се увек цитира и која се везује за Митерана – док год сам ја жив, Француска неће ратовати са Србијом“, поручује Нада Поповић Перишић.

И у Европи, и у Србији, и у односима Срба и Француза све се мења са падом Берлинског зида. Од тада је и питање – ко је жртвовао српско-француско савезништво?

„Не можете ви бранити комунистичку Југославију оружјем, Југославију која има комунистички предзнак, и чудити се што ваши савезници не напуштају оно што су основи њихове политике, демократија а не комунизам, слободно опредељење, а не притисак оружјем да се остане у држави... Значи, савезништво се није распало на афинитетима него на основама спољне политике, које су биле потпуно супротне у том тренутку“, каже Војислав Павловић.

Оснивач Центра за стратешке алтернативе Александар Митић истиче да можемо да дебатујемо о томе да ли смо сами изабрали пут који смо изабрали, да ли су то биле околности, колики је наш удео у тој грешци.

„Међутим, чињеница је да Београд није од почетка наилазио на било какав конкретни стратешки позитиван став који би долазио од стране Париза. У последњих 30 година ми имамо једну те исту матрицу", каже Митић.

Митерана су и пријатељи и непријатељи звали „сфинга“, написане су књиге о двосмислености Митеранове политичке личности. У његово и Колово време Савет министара Европске економске заједнице формирао је комисију правника која би требало да се позабави кризом у Југославији.

На челу је био Француз Роберт Бадинтер. Бадинтерова комисија дала је неколико мишљења, а главна су – Југославија више не постоји и републичке границе су међународне границе.

Митеран и Изетбеговић, шетња Сарајевом

Ипак, о Митерану данас, за разлику од његових наследника, у Србији постоји више позитивна него негативна слика. Слика да је био последњи наклоњен Србима.

„Нисам сигуран да је Србији наклоњен, он је сигурно човек културе, за кога је историја имала свој значај и он је држао до тих веза, пошто су везе постојале од 1918. на овамо, на крају његов одлазак у Сарајево 1992. је био од огромног значаја за прилике тог доба. Иако не треба заборавити да је у Босну отишао на наговор Кушнера и Бернара Анрија Левија и био је примљен од Изетбеговића, али сам чин да је отишао и отворио Сарајевски аеродром је имао огроман значај за даљи ток рата у Босни“, истиче директор Балканолошког института Војислав Павловић.

Шетња улицама Сарајева Митерана и Алије Изетбеговића данас се различито тумачи. За Србе та посета је била подршка Изетбеговићу.

Међутим, поједини бошњачки медији данас наводе да је доласком у сарајево Митеран послао лажну слику о граду у који се несметано може отићи и доћи, што ће Сарајево коштати велике патње због опсаде у наредним годинама. И данас немали број Бошњака верује да је традиционално просрпска политика Француске главни разлог зашто Запад није интервенисао пре 1995.

Ширак и Босна

Kада је започео свој мандат у мају те године, Жак Ширак је тражио да се у Босни војно делује много активније. Биографи су писали да је на њега веома негативно утицало када је Војска Републике Српске везала таоце УН за бандере, након што су НАТО авиони бомбардовали српске положаје. Био је ужаснут масакром у Сребреници. Те 1995. био је одлучно за бомбардовање положаја Војске Републике Српске.

„Митеранов Париз у последњим годинама мандата је вршио политички, економски, па и војни притисак како на Београд, тако и на Србе у Републици Српској и Републици Српској Kрајини, он је његовом политиком створио услове који су уследили након његовог повлачења и доласка Ширака на власт. Идеолошки, Ширак је био можда много чистији проевроатлантски председник у односу на Митерана, Ширак се приклонио у потпуности тој матрици која је владала у свету, у време великог успена униполарног америчког света. То залагање за бомбардовање босанских Срба, наравно притисак на Београд, све је проистекло из те матрице", сматра Александар Митић.

Мада ће рат у Босни окончати мировни споразум постигнут у Дејтону, на залагање Ширака споразум је парафиран у Паризу. Додуше, назив Париски споразум никад није заживео.

Жак Ширак ће активно посредовати и у решавању косовске кризе. За преговоре 1998. понудио је дворац у Рамбујеу.

„Ми смо, као представници власти, тада једва могли да доспемо чак и до Ведрина, а албанска страна је то могла", каже некадашња амбасадорка у Унеску Нада Поповић Перишић.

У марту 1999. велика већина Француза подржавала је војну интервенцију у Југославији. Жак Ширак није имао никакву дилему. Поповић Перишићева, данас, као плус Шираку наводи то што је ставио вето да се бомбардују мостови.

„Не треба заборавити да је Жак Ширак после промена 5. октобра први примио Коштуницу у Бијарицу на састанку ЕУ, он је био и први председник неке европске државе који је дошао у Београд децембра 2001. године", подсећа Војислав Павловић и додаје – немојмо мешати нешто што би били сентименти са нечим што су национални интереси. 

Од Саркозија до Макрона 

Мада је подржао бомбардовање Београда, Жак Ширак ће се 2003. супротставити Американцима због одлуке да бомбардују Ирак. Односе ће поправити Никола Саркози, који у Јелисејску палату улази 2007, и који се понекад описује као најамеричкији француски председник.

За српско-француске односе најважнија је била одлука Француске да призна Kосово 18. фебруара, само дан након проглашења независности.

„Извештавао сам са самита на Г-8 у Хајлигендаму у Немачкој 2007. Саркози је тек тада постао председник. Након пропасти Ахтисаријевог плана, Саркози разговара са Путином и каже да је потребно наставити преговоре, продужити их за шест месеци. Постојао је неки блесак рационалности и у тим ставовима Саркозија, међутим, као што знамо, Француска је учествовала у тој координацији мултилатералног признања независности, и француски став се до дана данашњег није променио", каже некадашњи дописник Франс преса Александар Митић.

И данашњи председник Француске Емануел Макрон има јасан став о Kосову и има веома активан приступ. Макрону је српска јавност замерила због распореда седења у Паризу поводом годишњице примирја у Првом светском рату. Али утисак је мало поправила његова посета Београду.

„Чињеница да традиција добрих односа постоји и да живи у нашем народу, али добри односи зависе од две стране и од читања међународне ситуације. Не можете очекивати од било кога да дође у Београд и наше интересе тумачи на начин на који ми желимо. Макрон је дошао, учинио је велики напор да представи Француску на трагу онога што зовемо традиционално пријатељство, али његова политика се води у оквиру ЕУ и западног савеза у коме се налази", истиче Војислав Павловић.

У Емануела Макрона српска јавност можда утискује и нереалне наде о оживљавању српско-француског пријатељства. Реченица „Волите Француску као што је она волела нас" данас можда живи међу потомцима солунаца и љубитељима француске културе. Савезништа у Европи склопљена су са великом променом света 90-их година. Српска политичка елита до данас нема исти одговор на питање – да ли су Срби тада сами бирали своје савезнике?