На рафу 299, на каси 399 динара – како трошимо више и кад мислимо да штедимо

Од почетка септембра купци имају више начина да провере колико нешто заиста кошта. Велики трговци објављују дигиталне ценовнике. Код снижења се као претходна цена узима најнижа цена по којој је производ нуђен у претходних 30 дана.

Другим речима, требало би да буде теже направити стари трик: цену подигнеш, прецрташ је, вратиш на старо, па онда великим црвеним словима напишеш - ПОПУСТ.

Али закон не иде са нама у куповину.

Уђемо у радњу по једну ствар, видимо 40 % попуста, узмемо и другу, па и трећу ствар по коју нисмо дошли. На каси потрошимо много више него што смо планирали, а изађемо задовољни јер смо уштедели.

Јесмо ли?

Јелица Антељ, новинарка и уредница „Потрошача“ листа „Политика“ каже да баш и нисмо:

„Рекла бих да си потрошила ако си купила јакну која ти није била потребна, без обзира колики је попуст био“.

Кад попуст престане да буде уштеда

Није проблем у томе што трговац жели да нам прода што више. То му је посао.

Проблем почиње када ми више не знамо зашто смо нешто ставили у корпу.

Јелица Антељ зато прави разлику између добре понуде, маркетиншког трика и обмане.

Добра понуда је када смо јефтиније купили нешто што нам је заиста било потребно. Маркетиншки трик је када смо због попуста, боје етикете, „2+1“, XXL паковања, бодова или бесплатне доставе купили више него што смо планирали.

А обмана је када је погрешна информација утицала на то да извадимо новчаник.

„Главно право није право на рекламацију, него право да одлучујемо и право на тачну информацију“, каже Антељ.

Звучи једноставно, а онда дођемо до рафа.

На рафу 299, на каси 399

Испод производа пише 299 динара. Стигнемо до касе он кошта 399.

Касир каже: „Извините, колеге нису стигле да промене цену.“

Већина нас ће вероватно одмахнути руком. Сто динара горе-доле. Нећемо ваљда да правимо сцену.

Јелица Антељ се не слажи са таквим ставом:

„Плаћате по цени која је на рафу. Чак и када је разлика један динар, уопште ме не интересује. Инсистирање на правилима, инсистирање ће нас довести у неку нормалу.“

И ту разговор престаје да буде само прича о попустима.

Постаје прича о оном добро познатом: „Ма пусти, није вредно расправе.“

„Не може рекламација, носили сте их“

Ана Манојловић у разговору описује сопствено искуство.

Купила је нове чизме. Рајсфершлус се покварио након првог ношења.

Вратила их је у продавницу, а одговор је гласио: „не може, ношене су“.

Наравно да су ношене, па ципеле су. Антељ сматра да не треба одустајати и објашњава шта шта тражимо у продавници, шта пишемо у рекламацији и шта радимо када добијемо прво „не може“.

Једна од реченица коју би она написала је сасвим јасна:

„Захтевам повраћај новца.“

У разговору се зато отвара и питање које вероватно познаје свако ко је некада нешто купио и није био задовољан: колико пута смо одустали од својих 500, 1.000 или неколико хиљада динара само зато што нам је било лакше да кажемо „нема везе“?

Преваре које боле

Попуст на јакну или сто динара разлике на каси могу да делују као ситнице.

Али Јелица Антељ говори и о много тежим случајевима.

О продаји старијим људима. Нуде им се масажери, прекривачи и различити производи којима се приписују благотворни ефекти на здравље.

Наводи пример у којем је масажер набављан за 3.700 динара, а продаван за 92.000.

„Остављају их без хлеба“, каже Антељ.

А онда се намеће и питање: "Како неко уопште зна да старија особа живи сама и да ћете је лако преварити"?

Кликнемо на Инстаграму, а коме иде новац?

Онлајн куповина изгледа једноставније.

Појави се хаљина, парфем, патике или неки „невероватно користан“ производ. Добра фотографија, добра цена, два клика и готово.

А онда стигне пакет.

И нема много везе са оним што смо видели на телефону.

Јелица Антељ каже да пре куповине треба поставити једно досадно, али веома важно питање:

Ко ми ово заправо продаје?

Ако иза профила не стоји регистровани трговац, простор за заштиту купца драстично се смањује.

„То је изгубљен новац бачен кроз прозор“, каже Антељ.

У „Аналогији“ говори и о страним платформама, рецензијама којима верујемо, безбедности играчака и пластике, али и о смешним набавкама са једне познате кинеске платформе.

Знамо колико кошта квадрат стана, а не знамо колико смо данас платили ситнице

Муче нас лажни попусти, право на рекламацију, а често и не знамо колико нешто кошта.

Ево рецимо, обична флашица воде.

Јелица Антељ наводи пример мале флаше воде која на једном месту кошта 90 динара, на бензинској пумпи 190, док литар и по у великом трговинском ланцу може да кошта неколико пута мање.

Она примећује да многи од нас знају колико кошта квадрат стана у на било којој оптини у Београду или добар полован аутомобил, а немају појма колико су новца изгубили тог дана на малим, аутоматским куповинама.

Не значи да од сутра треба да идемо по продавници са калкулатором.

Довољно је да пре него што нешто ставимо у корпу застанемо на две секунде.

Да помислимо: „Дали ми је ово заиста потребно или ме је натпис убедио да ми треба?

Јер трговац ће увек покушавати да нам прода више. То му је посао.

Наш је да бар знамо зашто смо рекли „да“.

Да ли је акција „2+1“ заиста уштеда, шта радимо када нам одбију рекламацију, можемо ли да вратимо оно што смо купили онлајн, како да проверимо продавца на друштвеним мрежама и које производе Јелица Антељ никада не би наручила са страних платформи, погледајте у разговору Ане Манојловић и Јелице Антељ. Ново издање„Аналогија подкаст “ је већ на Јутјубу.