Иза зидина Бео ЗОО врта - да ли су животиње заиста срећне

Да ли животиње у зоолошким вртовима живе под стресом? Да ли је могуће вратити их у природу? Колико су животиње заправо емотивна бића?

У разговору са Аном Манојловић, Овари открива мање познат свет који се свакога дана динамично одвија иза зидина Бео зоо врта – од научних истраживања и образовања деце до дирљивих прича о поверењу између људи и животиња.

Животиње осећају више него што мислимо

„Када жирафа изгуби члана крда, месец дана показује знаке стреса“, каже Овари. „То је и научно доказано.“

Сем што тугују, животиње знају и да пакосте, али и да тргују. „Наша шимпанза маше посетиоцима да их намами да дођу ближе. То је гестикулација: ‘Дођи овамо, треба ми оно тамо доле, додај ми то.’ А онда, када људи дођу довољно близу, она их пљуне или гађа.“

Нису само пакосне – неке животиње су и прорачунате, али на онај невин, забаван начин: „Кљунорог, рецимо, дође, донесе вам нешто и даје вам, рецимо, клип кукуруза или неко парче дрвета и очекује нешто заузврат“, препричава Овари.

Једна сцена из Бео зоо врта можда најбоље дочарава колико је однос људи и животиња у врту сложен:

„Мајка антилопа од 800 килограма мирно стоји изнад човека који храни њено младунче, а могла би да га убије“, завршава Овари причу о поштовању и поверењу.

Послушајте „Аналогију“ и сазнаћете:

• шта заправо значи бити срећан у зоолошком врту – за човека, а шта за животињу

• зашто неке животиње више никада не могу да се врате у природу

• како се у зоолошким вртовима мери стрес и добробит животиња

• зашто су модерни зоолошки вртови постали научне и образовне институције

• како су зоолошки вртови спасли дивљег коња Пшевалског од нестанка

• да ли зоолошки вртови постоје због људи или због животиња

• зашто је храњење животиња строго забрањено

• колико се људи који брину о животињама заправо емотивно вежу за њих

У овој епизоди „Аналогије“ сазнаћете и како је слоница Твиги ратовала са паунима, шта су бинтуронзи и зашто миришу на кокице, колико су змије заиста опасне и зашто Кристијан и Ана у једном тренутку заплачу током разговора.

ТРАНСКРИПТ РАЗГОВОРА:

Ана Манојловић: Да ли животиње у зоолошким вртовима могу да буду срећне? Да ли животиње уопште могу да буду срећне? И која је улога зоолошких вртова у модерним друштвима? Гост Београдске хронике је Kристијан Овари, биолог Бео Зоо Врта, мислим да је права особа која ће одговорити на ова и још многа питања. Хвала ти што си дошао у Аналогију.

Kристијан Овари: Хвала што сте ме позвали.

Ана Манојловић: Умало да кажем у Београдску хронику. Ево умало. Хајде, кад сам већ то прво питање поставила, да ли могу животиње у зоолошким вртовима да буду срећне?

Kристијан Овари: Јој, то је једно онако морално-етичко питање, дилема око које се ломе многа копља. Чињеница је то да животиње које данас бораве и живе у вртовима су, што каже, потомци неких давних животиња које су давних дана увезене из дивљине. Тако да те животиње које су данас присутне заправо и не знају за другачији облик постојања сем оног који имају у врту. И генерално кад бисмо их сад онако само тако пустили назад у природу, врло брзо би страдале или биле елиминисане. То нису животиње које без икакве припреме само тако могу да се враћају назад.

Kристијан Овари: Друга ставка је када причамо о зоолошким вртовима, увек иде она прича "трчи животиње треба вратити назад у природу", неке врсте више немају ту своју природу где их можемо пустити назад. Мој омиљени пример је ево га вук или медвед. Хајде да пустимо га негде у Војводину, па где ће тај медвед да оде? Цела Фрушка гора која је заштићена, која је дивљина, заправо представља мањи простор него што би био неки ареал кретања.

Ана Манојловић: Пустите га на Тару.

Kристијан Овари: Добро, али и ту има својих проблема. Ми смо сад недавно у врт примили три медведице које су из прихватилишта, које су заједно одрасле, које тероришу остале медведе пошто не знају како да се слажу [неразумљиво]. И ако бисмо их пустили било где назад у природу, оне би урадиле оно што најбоље знају. Нашле би прву канту за отпатке и наставиле да тероришу људе. Тако да те животиње не могу да се врате назад. Да се вратимо на почетак питања. У суштини, свака животиња има те неке своје потребе које мора да испољи да би била у хормоналној равнотежи коју ми познајемо као срећа. Оно што ми перципирамо као срећу, мислим сад овако мало биохемијски гледано, је ипак та нека игра између с једне стране допамина који је изузетно потентан наркотик и мозак га лучи у малој количини, окситоцина који је тај хормон среће који ми препознајемо као загрљај, као додир мајке и детета...

Ана Манојловић: Да ли ти сад хоћеш…

Kристијан Овари: Хоћу, хоћу да кажем да животиње ако могу нормално да функционишу, баш као и дете које се налази у својој соби, триса триса рачунаром, може да буде срећно. Значи, оне могу и те како да буду срећне. Оно што је проблем старих зоолошких вртова, а ми идемо ка модерним временима, јесте да је стара нека идеја зоолошког врта била да се животиње приказују. Модеран зоолошки врт жели да прикаже животињу као саставни део своје животне средине, где је она у једној сталној интеракцији са животном средином. А ти наши љубимци који живе у зоолошким вртовима, не само што су животиње, оне имају своја имена, имају своје тимаритеље, људи су много везани за своје животиње као и те животиње за своје тимаритеље. И онда у суштини је ту та константна интеракција између човека и животиње што даје њој могућност те целовитости да буде срећна.

Ана Манојловић: Добро, ово је био компликован одговор на једноставно питање да ли животиње могу да буду срећне у зоолошким вртовима. Чини ми се хемијски гледано да, ако сам добро схватила, могу. Због свих хормона које луче тамо.

Kристијан Овари: Да.

Ана Манојловић: Не знам како ти то знаш, али…

Kристијан Овари: Па значи генерално може да се мери. Ако смо под стресом, лучимо хормон кортизол. Постоје студије које су радиле мерење концентрације кортизола, да ли у коси, да ли у измету и тако даље. И генерално, ако је тај кортизол повишен, то значи да смо под неким великим стресом. Жирафа када угине у својој штали, остале жирафе луче повишену концентрацију кортизола још наредних месец дана. Што значи да и те како, иако је једна онако наизглед безизражајна животиња са оним својим блентавим огромним окицама и смешним језиком којим може и уши да почеше, жирафа је итекако једно емотивно створење и итекако се осећају у оквиру крда и зато у суштини кажемо да неке животиње просто морају да се држе у групама, зато иду оне приче шта, како и зашто радити.

Ана Манојловић: Дакле, луче кортизол кад су несрећне. Је л' то значи да постоје студије које показују да не луче кортизол у осталим данима?Kристијан Овари: Да. Да, мислим луче... Ана Манојловић: Мислим сад, сад узимам те жирафе, оне су имале висок кортизол зато што им је угинула другарица, али пре тога не. Имали су висок шта, адреналин, окситоцин...Kристијан Овари: Не, па мислим генерално зоолошки вртови итекако раде овај своја истраживања. Тако да, ево Лајпциг ако узмемо у обзир где сам недавно био, значи имају читав институт у оквиру зоолошког врта. Наравно се итекако воде истраживања везано за животиње.

Kристијан Овари: Наравно да је држање животиња једна озбиљна наука. Не можемо само да ухватимо животињу, ставимо је у кавез и да очекујемо да она буде срећна. И оно што је битно у целој овој причи, а ја разумем да постоји једна озбиљна струја која је против зоолошких вртова, али ја као неко ко заступа те животиње, а налазим се унутар зоолошког врта, могу да кажем да се много тога променило у односу на оно викторијанско држање животиња у зоолошком врту, па чак и на односу на ону имерзиону причу. Много тога се променило да вртови итекако буду институције које заступају интересе тих животиња, које изучавају те животиње и много тога се пресликава и користи за заштиту животиња у дивљини.

Ана Манојловић: Добро, не морамо да идемо до викторијанског доба, можемо да погледамо само пар деценија уназад како су изгледали зоолошки вртови и заиста и ја исто по свету где год да одем, обиђем неки зоолошки врт и слике су се промениле. Заиста све то изгледа много другачије. Чини ми се да доста зоолошких вртова иде на то да смањи број животиња да оне имају већи животни простор и да, за разлику од оних ранијих времена кад смо били мали, ти у зоолошком врту можеш стварно нешто да научиш о тим животињама.

Kристијан Овари: Па то и јесте та очигледна настава. То је најбитнији елемент зоолошког врта. Јер генерално гледано, значи кад год да радимо са децом, ја се држим оне старе добре "руке у тесту". Ако нешто не можемо да опипамо, да искусимо, да видимо, онда нам је то јако тешко апстрактно замислити. Значи јако је битно да деца имају та непосредна искуства. И ту зоолошки вртови могу да имају изузетно великог значаја. И то говорим не само са збирком живих животиња. Те животиње остављају за собом и неке своје деривате, да л' ће то бити кости, да л' ће то бити кожа, лобање, јаја, не знам, различите друге ствари, гнезда која праве и тако даље. Све то може супер да се користи у образовању, у васпитању, о том да дете добије фактички ту емпатију, да добије те неке друштвене вештине које ће му требати у животу. Јер на крају крајева оно што је далеко од очију, то је далеко од срца.

Ана Манојловић: А користите ли то? Долазе ли деца да нешто заиста и науче или само да хране козице?

Kристијан Овари: Па откако сам дошао у зоолошки врт, значи од 2019-те, моја званична позиција није биолог него биолог-едукатор. И постепено је л' та бројка расте. Прошле године смо имали преко 6.000 посетилаца који су наменски дошли баш за ту едукацију. И та цифра из године у годину расте. Тако да нама јесте јако битно да имамо и ту функцију.

Имамо супер сарадњу са факултетима, где студенти ветерине у оквиру два различита предмета годишње долазе на чак три недеље да гостују код нас и онда са њима системски прелазимо одређене ствари везано за држање животиња, за узгој, за развиће, у оквиру биологије тих животиња. Имаћемо сад недавно шумарски факултет нам треба доћи, где ћемо им причати мало о том хемијском упознавању, хватању, шта је оно што се прати и гледа, како можете да знате да је животиња болесна или се спрема разболети. Тако да оно, има ту много ствари што радимо са њима, а мимо тога имамо и друге манифестације као што ће сад ускоро да буде Недеља свести о мозгу, где ћемо имати заправо групе које ће бити вођене у односу на неколико тачака... и мислим да је десетак тачака предвиђено у врту где ће се обилазити. Тема овогодишњег програма је стрес. Прошле године смо имали игру, пре тога смо имали љубав. Значи сваки пут се обрађује нека тема овог животињског царства и кроз различите тачке деца уче нешто ново.

Ана Манојловић: Је л' уче? Kако реагују? Шта ти се чини, колико та твоја предавања заиста имају смисла?

Kристијан Овари: Па, искрен да будем, ја сам од самог старта био мало скептичан. Некако, што кажу, у оно време кад смо ми били мали, онда су били и Штрумфови и сличне врсте, они филмови који данас више нису толико. И дефинитивно се то гледање света много променило, јер деца данас користе мобилне телефоне, гомилу гомилу других ствари. Не бих желео да звучим као неко од оних, што кажем, старијих оноњања па сад ја ту нешто гунђам. Овај, нисам срећан да користимо те ствари, јер се оне јако лако могу користити погрешно. Ја сам за то непосредно искуство.

Kристијан Овари: Е сад, када смо кренули причу са школицом науке званом Молекул, онда после, имали смо два викенда везано... и после првог викенда, овај, значи првог тог неког предавања које сам одржао уводно о птицама, следеће смо требали да радимо обогаћивање простора. Пришао ми је један од родитеља, рече ми: "Не знам шта сте радили ви тамо на том предавању, али моје дете не жели да иде на првенство из фудбала јер ће онда пропустити следећи час." Тако да, генерално гледано, деца стварно уживају у таквом начину, а на тај начин најбоље науче ствари. И верујем да им то после остане и те како. Kао, не само једна пријатна успомена, него доста тога се не изгуби после тога, почну и они мало другачије да размишљају. Јако је битно да науче да те животиње нису играчке без батерија. То ће бити прва генерација људи која неће третирати те животиње као играчке: купимо пса да се дете мало поигра па кад крене да цепа намештај онда га шутнемо на улицу. Ја говорим да се те ствари могу пресликати не само на зоолошки врт и не само на дивље животиње, него и на међуљудске односе, на наш однос према природи, наш однос према животињама, наш однос према живим бићима уопште.

Ана Манојловић: Хајде пре него што наставимо причу о људима да се вратимо на животиње. Шта је то добро што радите за животиње у зоолошким вртовима?

Kристијан Овари: Па вртови се мењају. Значи од оног старог доброг збиркања где је било поента, има...

Ана Манојловић: Изложба.

Kристијан Овари: Да, изложба са што више врста, је л', ето шта све ми имамо. У последње време се много ради на томе да, хајде да држимо животиње, али да их држимо у стварно добрим условима, где ће се оне осећати квалитетно. И друга ствар је, зоолошки врт је троножац. Значи с једне стране морамо да гледамо да те животиње нису само те комерцијалне животиње због којих сви долазе, значи 'ајмо да гледамо фламингосе, 'ајмо да гледамо мајмуне, ајмо... Значи хајде да држимо такве животиње које јесу угрожене у природи из неког разлога, где ће ови стварно бити амбасадори своје врсте. И с друге стране да можемо да се прикључимо програмима зоолошких вртова за очување генетске целовитости дотичне врсте. Бео Зоо Врт је у таквом програму на пример за пингвине. Овај, чак сам недавно овај позван да узмем учешћа у комитету за Хумболтове пингвине као неко ко ће ту бити стални члан и давати своје оцене о постојећем стању, препоруке где шта где кад путује, које групе се размножавају, које не, да се не би биле презаступљене неке линије и тако даље. Значи има ту много посла око тога, где ми узимамо учешће. С друге стране, онај најочигледнији део приче је заправо тај прихват дивљих животиња. Годишње преко 200 различитих врста животиња доспе у Бео Зоо Врт, буде рехабилитовано и враћа се назад у природу. И то радимо у сарадњи са Министарством, и то радимо у сарадњи са Заводом за заштиту природе. И генерално постоје и други програми где ми узимамо учешћа, тако да суштински гледано врт није установа сама за себе, него је врт установа ако је умрежена. Е сад да би радио свој посао квалитетно и ваљано, мораш да имаш нека мерила. И ту почиње прича о Европској асоцијацији зоолошких вртова и акваријума који просто имају неке своје стандарде које ми желимо да достигнемо. Не зато да бисмо били чланови, него баш супротно, да бисмо били компетентни, да бисмо били једноставно конкурентни, да да можемо да обављамо посао зоолошког врта на један квалитетан начин.

Ана Манојловић: То ми нешто звучи као Европска унија за зоолошке вртове. Мораш да имаш одређене стандарде испуњене да би могао да постанеш члан те уније односно асоцијације.

Kристијан Овари: Јесте, па то и јесте поента. Мислим, није поента да свако себе назива зоолошким вртом. Значи поента јесте да ипак имаш неке стандарде да би био зоолошки врт.

Ана Манојловић: Или онда зоолошки врт заправо нека врста научне институције у модерно доба? У модерно доба зоолошки врт првенствено мора да буде једна озбиљна образовна установа, али одмах поред тога руку под руку иде и та научна установа. Нама ће још требати мало времена да изградимо те капацитете, али радимо на томе.

Је л' је забрањено да се узимају животиње из природе? Не мислим у овом случају кад су повређене па их рехабилитујете и вратите, него да бисте их узели и држали у зоолошком врту.

Kристијан Овари: Значи генерално то се не ради. Зашто? Зато што просто постоји неких хајде да кажемо стотинак тих врста које су "муст хаве" за зоолошки врт, али постоји једна јако дуга листа од неколико хиљада врста које се генерално држе по зоолошким вртовима. Свима нама је у интересу да те врсте које су ту задрже своју генетску целовитост. Шта то значи? Па то значи да не иде сад једно селективно укрштање "јао што је овај сладак, 'ајмо до њега да упаримо", него просто да гледамо да они буду животиње које ће одговарати чињеничном стању у природи, али да имамо неки генетски материјал који ћемо сутра користити за враћање у природу. Такви програми већ постоје. Мој нај... један од тих најомиљенијих је управо прича коња Пшевалског.

Ана Манојловић: Аха, то је ако сам добро схватила врста која изумире у природи…

Kристијан Овари: Kоја је изумрла у природи. Остало је свега 12 јединки после Другог светског рата. Француски зоолошки вртови су видели надолазећи проблем и тих 12 јединки су распоређене у зоолошким вртовима. Данашњих 3.000 дивљих коња Пшевалски, сви вуку порекло од тих 12 коња су опстали. Kада су се једног тренутка ти коњи редовно нашли у зоолошким вртовима и порасло њихово бројно стање, онда се поставило питање шта радити са вишковима. Па су се ту јако добро досетили заправо приче. У Мађарској у оквиру опуста овог националног парка постоји Пентазуг, се зове простор. И ту тренутно крстари преко 300 тих дивљих коња као једно крдо. И периодично, наравно под селективним надзором, се прате се, периодично селективно се узимају мање групе од 20 до 40 коња које се после шаљу другде. Тако су коњи враћени у Kазахстан, тако су коњи враћени у Монголију, тако сад раде на причу да се врате у Шпанију. Једноставно то су дивљи коњи који су некад настањивали... Да будем прецизан, тарпан је била врста која је живела у Европи и он је дефинитивно изумро, ишчезао. Њега више нећемо добити назад, али можемо да га заменимо његовим еколошким панданом, а то је тај коњ Пшевалски, и на тај начин зоолошки вртови и те како помажу на томе да се екосистеми врате у природи у своју нормалу.

Ана Манојловић: Добро, ако не узимате животиње нове из природе, је л' то онда значи да их међусобно размењујете и упарујете?

Kристијан Овари: Значи јако је битно, к'о што рекох, то је она прича генетске целовитости. Јако је битно да водимо рачуна о пореклу животиња. Ту нам много помаже ЗИМС, то је база података зоолошка. И ту се води родослов свих животиња. Постоје координатори за одређене врсте, свака врста или група животиња има те своје комитете... који се стриктно надзире. Значи јако је битно да не радимо укрштање у сродству. Јако је битно да водимо рачуна да не губимо генетски материјал. Значи све те животиње се пажљиво одмеравају броје, пажљиво се укрштају, води се рачуна о томе где је пожељно, где није пожељно потомство. И неретко као што је рецимо пример за персијског леопарда, један од основних ствари у пакету каже "у реду, можете их размножити ако можете да се старате о потомству наредних шест година".

Ана Манојловић: Добро, баш су строга правила.

Kристијан Овари: Јесте. Из простог разлога што није увек тако једноставно животињу вратити у природу, не могу све животиње да се враћају у природу назад. И са друге стране посао транспорта животиња је нешто што није мађионичарски трик. То траје. Ви морате да припремите документацију, морате да образложите ствари, морате видети где ће доћи. Значи све се то пажљиво документује и одмерава и онда на основу тога иде трансфер животиња. Предвиђаш ли сличну судбину тог коња још некој врсти која је у зоолошким вртовима тренутно?

Kристијан Овари: Па сад генерално ради се на различитим пројектима. Један од мојих омиљених пројеката овде у Србији је заправо управо та нека будућа сарадња са Фондацијом за очување дивљих птица, мислим на лешинаре. У природи је код нас опстао до сада само фактички белоглави суп, доле на Увцу. Ана Манојловић: Али и њему смо помагали, ни он није сам опстао…

Наравно, наравно, ту је људски фактор много значио, то хранилиште које се ту направило и тако даље. Али говорим да је почео да се појављује и црни лешинар, значи враћају се неке врсте. Ми радимо сад тренутно са египатском цркавицом или белом кањом како се још зове. То је врста животиња која се гнездила, значи имала је неких шездесетак гнездећих парова на Балкану. Она рапидно изумире на Балкану и постоји нека претпоставка да ће у наредних 15 година врста да ишчезне у потпуности.

Тако да ми као врт узимамо себи моралну одговорност да радимо са том врстом. Сад покушавамо, имамо до сад три орла крсташа, нажалост сва три су мужјака, тако да покушавамо да нађемо женку која ће бити фактички комплементарна неком од тих мужјака и онда радимо на томе да се потомство враћа у природу.

Ана Манојловић: Да, ви не можете значи да вратите те птице које већ живе и рођене су у зоолошком врту, него њихово потомство да одгајите тако да вратите у природу да опстане. Тешко и компликовано.

Kристијан Овари: Управо тако, али то... па јесте компликовано, али постоји много људи у том ланцу који ради на томе. Значи постоји много специјализованих установа које управо ради на томе.

Ана Манојловић: Па баш је онда на прву лопту кад ти кажу радиш у затвору за животиње. Да ли те то фрустрира?

Kристијан Овари: Па сад, што би се рекло, није то ништа мање затвор за животиње као што је школа затвор за децу. Значи није да дете може да устане са часа и да изађе кад год хоће, нити може да ради шта год хоће. Значи некако ја то не доживљавам као затвор. Друга ствар, постоји одређен број животиња да се ми разумемо које кад би се јако заинатиле би могле да изађу из сваког зоолошког врта. Али оне то не раде. Оне су генерацијама овде рођене. Оне нас перципирају као део своје породице. Мени је једна од дирљивих сцена које просто не могу да да преболим...

Кристијан Овари: Мени једна од дирљивих сцена које просто не могу да преболим... Породила нам се Еланд антилопа и сад она, несрећница, има маститис. Никако да подоји мало, јер би мало је осуђено на пропаст. Али наравно, опет ту моје колегинице, Рада узме, гунђа, оде помузе козу, помогну друге колегинице и онда дођемо до афричке штале. И на крају нико други него колега Шаљић, кога нема, морао је носити две цигле у џепу да га не одува ветар, уђе унутра, чучне у ћошак, приђе она беба да сиса... ...и дође мама са својих 800 кила, прави горостас, се онако надвије над њега, њушка оно теленце и ништа не каже. Да је она хтела нешто, размазала би мог колегу по зиду као ништа. Али једноставно та интеракција између њих и нас омогућава опстанак. А и да не постоји то узајамно поверење, да не постоји та нека љубав према тим животињама коју ми гајимо... ...овај, мислим да то тако нечега не би могло доћи.

Ана Манојловић: Добро, ви волите животиње. Воле ли животиње вас?

Кристијан Овари: Уф, па како да не. Kако да не. Значи, ја и данас не могу да преплачем малог Арчибалда, бинтуронга који је одрастао у мојој кухињи, који је отишао, је ли, овај, за иностранство. Наравно да постоји та узајамна конекција. Ми наравно...

Ана Манојловић: А бинтуронг, то је она дивна животиња што мирише на кокице?

Кристијан Овари: Јесте. Овај, и генерално гледано, значи наравно да покушавамо да будемо професионалци, наравно да нисмо ни ми од камена, наравно да се вежемо за животиње, а то је узајамно. Јер у том неком односу животиња има неких својих очекивања од вас, ми гледамо да та очекивања углавном буду храна. Значи, колико год да можемо да избегнемо тај део импринтовања, да они себе перципирају као део наше врсте. Мислим да смо са бинтуронзима конкретно одрадили супер посао. Имамо групу бинтуронга ручно храњених, где је мама толико добро одрадила посао да ми нисмо ни знали кад се она породила и кад је она једног тренутка само извела мале. Тако да у том неком контексту ту тога има. И наравно постоји то узајамно кад животиња вас види па се сва већ узбуди. Почиње да испољава оне стереотипије које људи виде, али то је зато што у ишчекивању сад све не зна где ће од среће. Kао када дођете кући па вам се пас упишки од среће. Е па слична је ситуација и овде. Једноставно постоји та интеракција са њима и мислим да је то основа целе приче. Јер ако не волиш рад у зоолошком врту, онда је то предворје пакла за сваког. Значи и све то и смрди, и уједа, и прљаво је, и тако даље. Али ако човек воли тај посао, онда врло брзо превазиђе преко свега тога, врло брзо се ту изгради поверење. И једноставно могу да уђем код пеликана да завирим испод женке да ли седи на јајима. У природи би ме вероватно појела од беса до тада. Овде је то више "немој", али генерално ми омогућава да радим са тим животињама.

Ана Манојловић: Је ли било неких тужних ситуација за тебе? Kако прежив... Мислим, то је огроман број животиња и рађају се и умиру исто као и људи. Је л' постоје неке животиње за које си се толико везао да си тешко то превазишао?

Кристијан Овари: Хух, па то је увек једна тешка прича за испричати. Генерално, оно што је најтужније у раду са животињама, али то сваки власник пса, мачке, папагаја зна о чему причам... Једног тренутка наша морална обавеза јесте да се опростимо од те животиње и једног тренутка те животиње нужно одлазе од нас. Јер где је село, ту је и гробље. И тај део је оно што свима нама јако тешко падне. Јер просто, имате животињу... Ја увек кажем, покојна бака је имала пет инфаркта па је нисмо умлатили лопатом, је ли?

Ана Манојловић: Господе... (смех)

Кристијан Овари: Овај... Иста... Иста прича је и овде. Имаш животињу која једноставно нужно улази у неки геријатријски процес и она пати. Треба знати подвући црту, кад кажемо "добро, сад већ она пати више него ми" и то је то. И то су ти јако тешки моменти. Са друге стране, постоје они моменти као што је мени рецимо Твиги... Слон је увек једна посебна прича у оквиру зоолошког врта. Њен одлазак је изузетно тешко пао свима. Имаш једног огромног горостаса са коме не можеш физички ништа да урадиш. И она једног тренутка одлази. То је толико... толико тужно. Нема, стојимо сви у немогућности било шта да преузмемо. И то не због тога што не знам шта, просто је дошло њено време. Она је ушла у неке године, срце је почело да отказује и ми не можемо ту да урадимо ништа. Значи, фрустрација, бес, туга, све то је један микс емоција. И онда када на крају оде, сама она чињеница да је ту читава посада људи која је радила са њом и онако ћутке стоји и гледа ти главног тимаритеља како јој се само поклони и оде... Значи, то је... то је онако изузетно тешко.

Ана Манојловић: Сад, шта сад, хоћеш да се ја расплачем, је л' ? Па добро, мало морамо, причамо о емоцијама...

Кристијан Овари: Мислим, дефинитивно да...

Ана Манојловић: Јесте, било тужно. Огроман број људи је звао и Београдску хронику. Стварно је било доста тужних порука које смо добијали на друштвеним мрежама. Некако као да је била симбол и зоолошког врта и Београда. Дуго је живела и јако је тужно било после тога проћи поред оног простора у којем је она била и нема никог.

Кристијан Овари: Да. Али са друге стране, зоолошки врт има и своје лепе приче. Значи не морамо се само фокусирати на тужне и...

Ана Манојловић: Па није ствар у тузи, хтела сам само да покажемо колико се заправо људи вежу за животиње са којима раде свакога дана. Сигурна сам да је било и забавних ствари са њима. Је л' намћор била?

Кристијан Овари: Уу, Твиги, да. Твиги је била посебна... посебна прича. Значи била је онако баш једна, што кажу, стара дама, али челичне песнице. Њена омиљена забава је била убијање паунова.

Ана Манојловић: (смех) Господе боже...

Кристијан Овари: Наслони се на ограду онако, изнесе неких хлебица, храни паунове да дођу близу. И кад су довољно близу, она их само згази. Или их просто удари сурлом, као голф лоптицу их лансира из испуста.

Ана Манојловић: Значи баш је... баш је знала да буде онако врло гадне нарави. А имала је играчке. Ви се трудите у зоолошком врту и рекла бих да животињама дате неке... Видела сам да имају лопте, да имају неке хранилице које морају да дохвате, да се мало помуче око те хране. Постоји разлог за то, да им правите игру.

Кристијан Овари: Наравно, наравно. Значи... Није морала да убија паунове, али ипак је хтела. Добро, али има играчака. Али хоћу да кажем, друга ствар јесте управо она прича кад си ме питала да ли је животињама тамо добро. Па наш посао је да им учинимо да им буде добро. Значи постоје ту различите... Храна је најјачи мотив свих нас, да се не лажемо. И кроз храну је увек најлакше играти се. Из простог разлога што увек можеш да направиш неку причу за папагаје, на пример. Радимо, омиљена... имамо супер радионицу са децом, то радимо. Где уз мало маште, уз пар неких фактички дрваца, облутака, шишарки и сличних ствари, мало меда, мало семенки, направимо супер играчку. Да, и онда папагај сад треба некако да ишчачка те семенке, па мора то све да разгризе. То проводи једно квалитетно време, дугачко време док дође до те хране. И то је у ствари један добар мотив и за папагаја јер ради оно што би радио у природи, сакупља храну. Са друге стране, изузетно је добро због неге кљуна и свега осталог. Значи, имамо гомилу тих неких ствари које радимо. Медведима смо направили... Ове три медведице су добиле висећи кревет. Па њима је то била толико једна занимљива ствар. До сад смо морали три пута да га везујемо јер су кидале сајлу три пута.

Ана Манојловић: Па тешке су, је ли?

Кристијан Овари: Па да, али кад ти се три медведа тамо наместе на то као мечић, па све скачу по томе од среће, играју се. Значи, животиња се у природи јако ретко игра. Животиње се у природи играју кад су мале, кад су безбрижне јер је ту мама да их заштити. Одрасле животиње немају много времена. Проводе пола радног времена у страху од предатора, друго пола у страху од глади. У зоолошком врту тога нема. И онда животиња кад је сита, кад је добро расположена, онда се игра. Чак и медвед, који у природи није много друштвена животиња... Њих три су у једној невиђеној хармонији. Kад смо их доносили, стицајем околности транспорт је био такав да мора да дође једна по једна. Прва кад је дошла, она је била уплашена јер је дошла сама први пут, сама без својих сестара. Друга кад је дошла, она је већ дошла на неко познато место јер је ипак ту била сестра. Ова трећа што је остала у Мађарској, чекали смо два дана из техничких разлога, је била толико тужна да она та два дана није хтела ни да једе. И онда кад смо је спаковали, донели и пустили у испуст... Медведи су мени јако смешни због тих њихових огромних ушију налик на миша, поготово кад их начуле. И она је постепено кренула напоље и сад осећа неке познате мирисе. И она овако полако, несигурно, али креће управо према оном месту где су ове две медведице. Kад су се врата отворила и кад су се оне угледале... То је било изузетно смешно за гледати. Значи онакав медвед са оноликим ушима, али онако фрагилан као мали миш бојажљиво прилазе, међусобно крећу да се њушкају и почињу да се тару једна о другу, да се грле, да се лижу. Значи, која је то радост. И оне су и дан данас... и Дуња и Вишња и Јагода су врло нераздвојне. С тим да свака од њих има своју личност. Значи Дуња, она је тотално у неком свом свету, она ће прва да изађе, прва да види, прва да искуша. Вишња је онако одмерена, резервирана, сачекаће да виде. А Јагоду не додирује ништа, она ко ће да...

Ана Манојловић: Флегма.

Кристијан Овари: Флегма. Тако да оно, генерално, јако занимљиво гледати тако нешто. Мени са аспекта биолога, али посетиоцима када се нађу управо ту, кад је време неког храњења или нечега, то је увек јака занимација.

Ана Манојловић: Kолико је тешко радити са опасним животињама, са дивљим животињама? Оне које су нам занимљиве да их гледамо зато што их виђамо само на телевизији, а сада су близу, само нас стакло дели од њих. Kолико је захтевно и опасно за ветеринара, за биолога, за људе који их хране?

Кристијан Овари: Па сад овако, искрено, ако причамо... Ја бих увек радије ушао у кавез код тигра него у ординацију код мог колеге ветеринара. Зато што тигар увек зна шта да очекује.

Ана Манојловић: Добро.

Кристијан Овари: Шалу на страну, постоје правила игре. И ту нема преваре, животиње су врло искрене у својим намерама. Друга ствар је, када знамо да постоји одређени ризик, глупост је изложити се таквом ризику. Мислим, што каже дефиниција лудила је радити једну те исту ствар и очекивати другачији исход. Ми немамо директног контакта са тим стварно опасним животињама. И не зато што не бисмо могли, него зато што није питање колико пута се неће десити проблем, довољно је једном да се деси проблем.

Пример је ради Лео, лав који је ту да једног дана наследи круну и који је у суштини као беба доспео код нас. Морали смо да га отхранимо ручно, Милан наш ветеринар обожава тог лава и то је узајамно. Али после шест месеци, Лео је био толики да се код њега више не може ући. Не зато што он ту сад нас не би скакао, него због тога што животиња од 200 кила не треба да жели да вас повреди, довољно да вас мало јаче удари шапом па да вам поломи кичму... ...или да седне на вас да вас задави или тако даље. Значи ту тога нема. Оно што може бити проблем у послу, то је када се занесемо, занемаримо, заборавимо и тако даље. Па ту може да дође до неких проблема.

Ана Манојловић: Што би се рекло, људски фактор, не поштују се правила и онда може да се деси нешто.

Кристијан Овари: Јесте, али моје неко искуство... Ја 21 годину радим у зоолошком врту. Сва два или три пута што сам био на хитном пријему, то је било у слободно време на годишњем одмору, ништа везано за животиње. Једном сам пао са бицикле и ту сам поломио руку и пар пута сам успео да сломим прст нигде другде него у рођеној кући, у купатилу и тако даље.

Ана Манојловић: Значи нису те никад повредиле толико да би ишао у Ургентни?

Кристијан Овари: Значи са животињама увек знаш на чему си и просто пратиш ту невербалну комуникацију и немаш никаквих проблема.

Ана Манојловић: А како помажете великим мачкама када буду... када остаре, када су болесне? Скоро је био, релативно скоро, тигар који је био заиста стар и болестан, пратили смо ту причу и њему је заиста дошао крај. И много је тужно све то било, али како помоћи тако опасној и крволочној животињи? Је ли се на крају предају и дају да им помогнете или морате до краја да их седирате?

Кристијан Овари: Па сад генерално гледано, ако мене питаш, као мене лично, ја јесам присталица еутаназије у таквим ситуацијама јер није у реду да животиња пати. Значи просто после неког временског периода знамо да она неће бити ни млађа, ни боља, ни ништа. Једноставно ти неки процеси узимају свој данак. Друга ствар, просечан лав у природи живи око 3 године. Ретко који примерак доживи неку своју седму, осму годину. У зоолошком врту они редовно доживљавају неку своју двадесету годину. Тако да морамо да имамо у обзиру то да они живе натприродно дугачко. И да би понекад заправо та еутаназија била најхуманије, најбоље и најбрже решење за њихове проблеме.

Кристијан Овари: Наравно, ми смо људи, наравно смо емотивни, наравно се вежемо за њих па ту иде много суза, плакања. Оно што се ја радујем, да за у својој каријери од двадесет и коју годину нисам морао да присуствујем више од свега пар еутаназија, на једну руку могу да их набројим. И то су углавном биле птице које су дошле у таквом стању после струјног удара, фактички измрцварене, тако даље. Значи то, то нема... нема неког смисла уопште било шта радити са њима јер немогуће их је поправити, а пате. За ове крупне животиње, па ништа, ту смо у приправности... Ветеринар је кључни играч у целој тој причи. Ветеринар је особа која има лиценцу и задужена је за лечити животиње.

Ана Манојловић: Јадан Милан.

Кристијан Овари: Да. Овај, има своју магичну фрулу, што бих ја рекао, дуваљку, појави се с њом, седира животињу. Животиња када уђе у потпуну седацију, онда се са њом рутински ради. То је нешто у чему је он прави чаробњак. Не бих хтео да га хвалим превише да се не уобрази. Али јако одмерено, јако добро ради. Оно што људи морају да знају да су то припреме исто. Није то сад ми истрчимо као у цртаном филму, него се такве ствари планирају и припремају. Ја бих понекад, стварно ми је част и задовољство радити са таквим човеком, ко... када бих дошао до тога да треба неко да ме оперише без икаквог, овај, устручавања бих легао под нож у контексту тога што знам да је врло сигурне руке и врло зна шта ради.

Кристијан Овари: Тако да он је најбитнији моменат. Било ко је, ја мислим, требало би... Читао сам на Википедији, љубитељи овога онога кажу, је надрилекарство и то не треба да се ради. Значи ветеринар је ту особа задужена за то. Са друге стране, он има своју, захваљујући ветеринарској асоцијацији, захваљујући ветеринарској комори, захваљујући својим колегама на пољу, има исто тако једну велику мрежу људи са разним искуствима, са протоколима о раду. Тако да генерално гледано зна шта ради. А ако не зна, има кога да консултује, тако да ту нема неких изненађења исто тако.

Ана Манојловић: Неко би рекао, ти си биолог, научник, био си у Петници и твој посао је чист. А заправо ја знам да није, да врло често присуствујеш и порођајима и којекаквим, сам си рекао, да је то прљав посао, да није уопште тако идеално како изгледа. Је ли било тренутка када си се заиста уплашио, да је било нешто страшно? Је л' има нека животиња да је се бојиш?

Кристијан Овари: Па генерално...

Ана Манојловић: Ти си... [смех]...

Кристијан Овари: Да. Генерално гледано, мало ко би рекао, ја некако увек имам то страхопоштовање према коњима. Kоњ је за мене једна опасна животиња. Може да угризе и може да шутне и то је некако... Мислим, у раду се сусрећем са свима њима.

Али некако, овај, некако то моје упознавање, са горе поменутим ветеринаром и тим неким страхом, почиње за време короне. Нигде никог у врту, зебра креће да се порађа, не иду ствари како требају. Зови ветеринара, он долази. У међувремену теле се родило, али у том свом неком копрцању оно се нађе, пошто је било ситније теле, заглавило се испод врата. И сад, ни напред ни назад, ширина кукова не дозвољава да извучете животињу, а бесна мама која гре... са друге стране.

Ана Манојловић: А зебре су прилично опасне.

Кристијан Овари: Јесте.

Ана Манојловић: Опасније од коња.

Кристијан Овари: О да, да. Ја бих рекао права ратна кобила која и уједа и копа и свашта нешто. А она му с друге стране... И сад ми нит' можемо бебу да извадимо, нити можемо да је гурнемо назад под њу. И ту је кренула једна онако озбиљна, овај што каже, озбиљно надмудривање и тако даље, које је трајало пар сати. На крају је све добро се завршило, успели смо да узмемо теле, да га очистимо, да га подојимо, да га вратимо назад мами.

Али онај један тренутак у коме ја стојим са две лопате, покушавам да... да... да као да ја могу нешто са те две лопате, да обесхрабрим зебру да приђе, у чему Милан диже врата која отпадају са шарке, у једној руци држи врата као штит, у другој извлачи, овај, мало ждребе... Ја, ја просто не могу више ни да се сетим како се то све разлистало, али знам да је то био онај следећи моменат када се све завршило... Седимо онако обојица у вратима од штале, то је онако тресемо се, он је запалио цигару, ја почињем да плачем. Значи, оно, мањи нервни слом. Али... али то су ти неки моменти у послу који су реалност. Значи ми смо ту због њих и треба да разумемо да су они много више уплашени у тим тренуцима, много више се брину. Морамо знати како да приђемо тој животињи. Никад нећу заборавити, док сам радио на Палићу, овај, тимаритељ који је сад већ у пензији, чика Торма... Овај, требамо да хватамо краве, ради се је ли годишње цепљење, овај, то је ТБ тест како га већ они зову. И једноставно, улази унутра и једног тренутка крава одлучи да не сарађује и крене према њему. А он онако лагано, као неки гимнастичар, као тореадор у кориди, само креће онако... То није никакво трчање, то су само лагани кораци око дрвета. Да она чак с... час са леве, час са десне стране, никако не може да му приђе. И на све то јој је само набацио ласо на рогове и онда смо ми краву ухватили, одрадили шта је требало да се одради са њом. Значи има ту пуно и те приче о искуству, пуно и приче о томе - не треба се плашити, треба поштовати животињу. И то је најбитније. Јер ако ми њу поштујемо, онда немамо проблема. Знамо где су границе које се не прелазе и онда ово остало већ иде, биологија ради своје.

Ана Манојловић: Од којих животиња бисмо ми људи могли нешто да научимо?

Кристијан Овари: Јао, од сваке животиње. Од сваке животиње можемо да учимо. Сви они имају својих надања, снова... Сви они знају да се праве и овакви и онакви, да буду лукави. Па рецимо, гледам наше шимпанзе и ова која обожава да узме маше посетиоцима да их ваби да дођу ближе. Али то је она гестикулација руке: "Дођи вамо, е треба ми оно тамо доле, додај ми то". И онда кад људи дођу довољно близу, онда их пљуне или гађа. И то му је омиљена занимација. Али са друге стране, где имају оних неких момената где животиње и те како знају да буду и нежне, где оне знају да овај... да буду лукаве, да дође, носи вам нешто и даје вам рецимо клип кукуруза, даје вам неко парче дрвета и сад очекује нешто за узврат. Значи, њему је тај концепт врло познат.

Ана Манојловић: Позната му је трампа?

Кристијан Овари: Да, да, да. С друге стране, мислим...

Ана Манојловић: Је л' му даш нешто за узврат?

Кристијан Овари: Па кад могу, дам, али не могу ни ја до бесвести да их храним. Тако да овај... Значи једноставно медведи су ми и даље фасцинантни, оно како они сарађују, како они гледају, како они сво време посматрају ствари. Значи кад се затворе врата, и сад одржавамо овај један део јер су га прекопали, треба сад то да се све врати назад на место, да се ставе нове играчке или тако даље... И три медведице седе онако као три даме са другог... друге стране стакла и онако као гледају: "А шта сад ти то радиш?"

Ана Манојловић: Надзиру радове.

Кристијан Овари: Да, да, надзорни орган. И кад се све заврши, отворе се врата, оне онако лагано, ноншалантно устају, долазе тамо и крећу онако врло стрпљиво и полако да растављају све оно што смо ми саставили тамо. Тако да има и тога. Наравно, у сваком случају, дефинитивно животиње су увек врло искрене и директне у својим намерама. Тако да ту нема неког изненађења, знају да се направе и и и што кажем, мангупи. Никад нећу заборавити, другар у Суботици има пса Малиноу и ја нешто долазим код њега и она да растави ограду, бесно лаје онако, режи... И ја пролазим преко: "Ајш, ал' то сам ја". И она застане на тренутак, схвати да сам то ја и брзо отрчи на другу страну капије и настави исто тако бесно као: "Па не лајем ја на тебе, ја лајем на тамо негде".

Ана Манојлови:На неког другог, да, да, да, добро.

Кристијан Овари: Тако да, генерално кад се сабере све до краја, могу да кажем да сам за ових 20 година јако пуно позитивних искустава, јако пуно тога научио шта, како... и да ми није жао. Да бих целу причу почео испочетка, исто овако.

 Ана Манојловић: Без обзира што тај посао заправо узима тебе целог. Ти исто као и тај ветеринар, ви немате право чини ми се уопште на много приватног живота. Јер кад се зебра порађа – порађа се, немаш...

Кристијан Овари: Имате ви сто ветеринара који могу да породе зебру? Па на крају дана, ја увек кажем – то није посао. То је начин живота. Значи, ако то тако прихватимо, онда немамо проблема са тим. Јер то није фабрика ципела. Није класично радно време где ћу ја у 14:00 да спустим ствари ту где јесу и да одем кући, па ко је јео – јео је. Тога нема. Kад се нешто дешава, онда се то дешава и онда морамо бити активно присутни. Е сад, постоји ту много других је ли дилема, шта, како, зашто... Али на крају дана, то је такав посао у свим зоолошким вртовима. Мени ово није први зоолошки врт у коме радим, тако да говорим из личног искуства. Сви зоолошки вртови имају идентичних проблема, сви зоолошки вртови јако зависе од тог људског фактора и заправо људи који ту раде чине окосницу целе те приче и на њима успева или не успева цела прича.

Ана Манојловић: Је л' имамо ми предрасуде о неким животињама? Је ли тачно да су вукови крволочни? Је л' имамо разлога да се толико плашимо змија? На пример, дајем два највећа стереотипа.

Кристијан Овари: Овако. Животиње нападају само и искључиво онда када се осећају угрожене или када се осећају да сте ви њима храна, а они су гладни. У другим ситуацијама тога нема. Изузетак могу наравно да чине неке врсте попут наших пријатеља примата који су ништа бољи од нас, хоће из чисте обести да вас убију. Али на крају дана, ја лично не мислим, као и код паса – не постоји опасан пас, постоји неодговоран власник. Не постоји крволочна животиња, постоји неодговорно понашање. Kада причамо о змијама конкретно, ниједна змија вас неће јурити пола километра кроз шуму да вас убије. Значи, са змијама увек долази до оног инцидента када имамо отровну врсту и када ми нагазимо, седнемо на њу, ухватимо је. Да ли намерно, да ли ненамерно, онда долази до уједа. У другим ситуацијама тога нема. Kада сте у шуми, ако сте се приближили медведу, поготово ако је то мама медведица са мечићима, а шта очекујете да ће се десити? Значи, замислите себе са својом децом у јавном превозу, неко дође и крене да вам штипне дете за образ како је слатко. Па не би вам било пријатно. Сигуран сам да би биле...

Ана Манојловић: Да би га бранили, да.

Кристијан Овари: Управо је та прича и са том мама медведицом која има негативних искустава са људима, јер је видела и зна шта је лов, зазире од контакта са људима и ви приђете да дирате њене мечиће. Значи, исто та прича са вуковима. Вук је апекс предатори. Ако је он гладан, он ће гледати да улови себи неки плен који ће да поједе. Е сад, ако се ви нађете у тој ситуацији, онда сте ви плен. Ако сте довољно неодговорни да дозволите себи да дођете у такву ситуацију, онда немате шта да се изненадите.

Ана Манојловић: Kриви вук, криви смо ми.

Кристијан Овари: Да.

Ана Манојловић: Добро. Поменуо си сам Палић... да си радио тамо и да су сви зоолошки вртови пате отприлике од истих проблема. Шта се то десило на Палићу па је изашао тако на лош глас? Јесу заиста толико лоши услови за животиње?

Кристијан Овари: Значи, генерално гледано, све је ствар како се сервирају ствари. Палић ради јако пуно на збрињавању дивљих животиња. Слабо ко ће вама рећи да на пример један од оних спорних медведа са слике заправо је једна медведица која је '92. годиште, прошверцована за Србију. Kоја је била илегално држана у Kраљеву, када ју је заправо пре пар година инспекција на крају реаговала, запленила ту животињу, они су записнички смештени на Палић. И то су стари медведи. Наравно, када имате своју животињу, ви се с њом располажете. Али кад је то туђа животиња, ви морате имати одобрења других органа. До овог тренутка у Србији не постоји прихватилиште за медведе. А она која су у региону су једнако пребукирана. То је разлог зашто смо ми прихватили медведе из прихватилишта. И тако да, све те ствари се управо огледају на томе да ако имате неког ко те слике сервира на специфичан начин, онда добијете једну јако тужну причу. А овде по мом искуству у раду са људима, постоје људи који исто тако воле животиње, као и у сваком зоолошком врту, који много раде са тим животињама, а да већина проблема у свакој заједници увек произилази из међуљудских односа. Из тога што је можда неко имао тог дана лош дан, можда је био намргођен, можда је одбрусио неком нешто и онда ту креће једна лавина ствари. А на крају дана, они су исто тако кандидати за чланство у Европској асоцијацији зоолошких вртова, исто тако се мењају, дижу своје стандарде. Сигуран сам да исто тако имају своје изазове. Управо због тог разлога што имају много обимнији прихват дивљих животиња, они имају наменски грађене објекте за то. И онда кад вама дође животиња која је повређена, без крила, без ноге, без ока и тако даље...

Ана Манојловић: Где изгледа лепо, разумем, изгледа лоше, изгледа запуштено.

Кристијан Овари: Онда смо ми... Да, онда смо ми врло склони да осуђујемо те ствари. А друга ствар је када немате другу опцију, онда морате да се ослоните на тај нужни смештај. А лавове, медведе, жирафе, фоке... Сад дајем једну палету животиња, која је... није да можете баш било где да сместите. И онда ако дођу то тако неке заплене као што се дешавало, вукови, лавови и слично, медведи, који су крупне звери, онда генерално и смешта држава ту где може, а онда ми пружамо највише што можемо. Медвед звани Напа који је дошао из циркуса Kороне је чекао па боме скоро 3-4 године док није отишао у прихватилиште у Аросу.

Ана Манојловић: А био је на Палићу све време? Кристијан Овари: Био је на Палићу све време. И сад за њега тај мали бетонски кавез у коме је... мислим кавез, мали бетонски испуст у коме је био смештен, у односу на кавез од 4 квадрата где је био заварен...

Ана Манојловић: У циркусу? Кристијан Овари: Да, то је... ми смо га тако затекли. Значи у односу на то, оно је био Хилтон хотел за њега. Иако кад човек погледа, па то је један дотрајао објекат који је 80-их важио за објекат. Наравно 30-40 година касније све застари па ти је и време да се и тај објекат обнови. Али је тренутно то једини објекат у који можете да сместите медведе.

Ана Манојловић: А он је и могао да буде смештен, разумем.

Кристијан Овари: Да. Тако да то су те неке ствари које увек треба... Ја увек кажем, свака прича има своје две стране. И кад рецимо нама долази инспекција у контролу, ја увек кажем: "Ви сте наш први и најбољи сарадник и најбољи пријатељ". Па као како? Па рекох, зато што ви сте ту да надзирете наш рад. И уколико нешто не радимо како треба, да нас опоменете, да нас исправите у томе. Није ово моја приватна фирма па да сад ја покушавам нешто ту да смуљам. Ја сам ту због тих животиња и сви гледамо заједнички да им помогнемо. А оне ће нам ту љубав вратити назад на толико начина, а учење је једно од њих.

Ана Манојловић: И за крај, да приведемо овај разговор крају, мислим да бисмо могли овако до ујутру, а морамо да се сместимо у неки временски оквир. Шта би волео да посетиоци зоолошког врта изнесу са собом када дођу у посету и оду кући?

Кристијан Овари: Па сад да се нашалимо, никако инвентар зоолошког врта. То немојте да радите. Али дефинитивно те лепе успомене. Сви их имамо. Сви смо били деца, сви се сећамо те цике на игралишту, сви се сећамо тих неких наших догађаја са животињама. Сад као одрасла особа знам да баш није било добро што смо као деца гађали мајмуне бомбонама јер нама је било супер како они отварају је ли те бомбоне и поједу, не размишљајући о томе да је нас тог тренутка тамо било 40. А да...

Ана Манојловић: Ја сам хранила медведа хлебом. Али он је био супер, ја не знам да л' се сећаш, то је било пре 10, 15 година, 20... Даш хлеб и бациш му и он га ухвати, а док га жваће држи руку овако, мислим шапу. И када заврши, спусти шапу и као "Хајде још". И ми смо га тако хранили. Мислим, после сам и ја научила да је то погрешно јер медведи не треба да једу хлеб. Кристијан Овари: Али наравно, поента је у томе да зато ми сада нашу децу треба да учимо да буду бољи људи од нас. И једноставно то је начин на који се свет гради.

Ана Манојловић: А проблем је што вам хране козе хлебом?

Кристијан Овари: Па наравно да је проблем. Зато што прво страда најумиљатија коза. Она која приђе огради и се улагује, она поједе највише. Нормална ствар.

Ана Манојловић: А што је проблем?

Кристијан Овари: Па зато што... овако. Постави се у следећу ствар. Ти дођеш и кажеш: "А шта је једно зрно кикирикија, ја ћу то сад да дам папагају". Нас годишње посети пола милиона посетилаца. Ако би свако дао то једно зрно од једног грама, то значи да би у том кавезу завршило 500 кила кикирикија. Што, ако поделим на 365 дана, значи више него па скоро кила и по је ли дневно. Што значи да одрасли човек, барем ја, не могу да поједем килограм кикирикија, а не тај папагај од својих 200 до 400-500 грама. Зато не треба хранити животиње. Друга ствар је, ми не знамо да ли је животиња на некој терапији тог тренутка. Ана Манојловић Добро, и да не једу хлеб, квасац, једну траву, је ли.

Кристијан Овари: Не знамо шта, врло често не знамо шта једу, а чак и ако им дамо оно што мислимо да би требали да једу, не знамо колико људи размишља пре нас тако. Зато је најбоље не хранити животиње. А генерално ако сте стрпљиви посетилац, а претпостављамо да ако сте љубитељ животиња онда сте стрпљиви, онда знате да је зоолошки врт једно целодневно искуство или поладневно искуство, где ви дођете да се прошетате, где седнете мало, посматрате те животиње, уживате мало у томе како они пасу, како они једу, какве су интеракције. Доћи ће неког тренутка неко да се бави са њима и то буде јако занимљиво. Значи има ту толико тога лепог што можемо да понесемо са собом одатле, да препричамо и пружимо другима или једног тренутка наредним нараштајима да омогућимо да зоолошки врт и за њих буде исто оно лепо место које је било и за нас.

Ана Манојловић: Се дешава да се баш то животиње преједоу од тога што су их хранили? Често видим малу децу са смокијем који иду, дају оним козицама и... Кристијан Овари: Значи, један од разлога зашто држимо козе у зоолошком врту је управо то, јер овако мало-мало па знамо имамо сад већ скоро па тридесетак тих патуљастих коза које се мењају правилно као војска у групама. Тако да се ни једна не стигне прејести, све стигну да се истрче и онда имамо колико-толику контролу над посетиоцима, јер у противном би они то гурали свуда коштице, не размишљајући о томе какав проблем могу да направе, а онда бисмо били у озбиљном проблему. Је л' се дешава да вам посетиоци направе неки проблем? На пример, шта да не радимо?

Кристијан Овари: Увек проблема... па од оног да им упадну ствари код животиња до оног дела да неко покуша да направи контакт са неком животињом. Па било је ту којекаквих ситуација. Значи мене и дан данас забезекне отац који диже колица са дететом на ограду код бизона, да би дете видело бизоне. Ја бих таквим људима одузео децу. Ако мене питате, мислим да то није нешто што би неко требао да ради. Јер ако нам је стало до тог детета, подићи ћемо га из колица и из руке му показати те животиње. Нема потребе стављати цела колица на ограду.

Ана Манојловић: Добро. Хвала ти много што си био гост Аналогије. Ја ти стварно желим што више лепих успомена, што мање суза у Бео Зоо врту, али чини ми се да су они саставни део живота као и свуда. Кристијан Овари: Наравно. Али ја опет кажем, на крају дана то је стаза којом бих опет радо прошао и друга ствар је увек – немојте веровати мени, дођите и уверите се сами. Врт отвара сваки дан од 09:00 сати, а кад смо већ дошли да нахранимо животиње, није тешко оставити капије отворене за посетиоце, тако да догод је видно ми смо ту, а кад се не види, нема ни шта да се гледа.

Ана Манојловић: Хвала вам што пратите Аналогију. Ако нас нисте запратили, мислим да је сада прави тренутак. Подржите нас ако желите још оваквих разговора.