Заштићена флора и фауна у Србији

У Србији постоји 215 врста биљака и 429 врста животиња које су као природне реткости стављене под најстрожи степен заштите државе.

Начелник Одељења за биодиверзитет Завода за заштиту природе Србије Ненад Секулић рекао је да су међу угроженим животињама 273 врсте птица као и 66 врста сисара.

Заштићена је и 41 врста бескичмењака, 34 врсте инсеката и 15 врста риба.

Међу заштићеним животињама су поједине врсте пеликана, рода, белоглави суп, речни рак, бубамара, жабе, белоушке, шарке.

Заштићене биљке су Панчићева оморика, молика, бели и жути локвањ, банатски и косовски божур, ђердапска и шарпланинска лала, иђирот и бројне врсте орхидеја.

За те врсте постоји забрана коришћења, уништавања и предузимања других активности којима би се могле угрозити оне саме или њихова станишта.

"То подразумева забрану брања, сакупљања, сечења или чупања из корена, затим хватање, заробљавање, убијање или озлеђивање животиња, уништавање или сакупљање њихових јаја, приказивање у комерцијалне сврхе и слично", навео је Ненад Секулић.

Природне реткости

Секулић је додао да би те врсте без посебних мера заштите, због угрожености опстанка у природним стаништима, убрзо ишчезле и прецизирао да су оне заштићене Уредбом о заштити природних реткости, која је донета 1993. године.

Одређене врсте гљива, биљака и животиња, које су мање угрожене, обухваћене су Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне са циљем да им се смањи степен угрожености или да се спречи могућност да постану угрожене, објашњава Секулић.

Уредба из 2008. године односи се на 94 врсте биљака, три врсте лишајева и 15 врста гљива, једну врсту риба, корњача и змија, три врсте жаба, три врсте пужева и једну врста пијавица.

Секулић је прецизирао да се на годишњем нивоу одређују дозвољене количине и време када се могу одређене врсте биљака и животиња сакупљати и подручја на којима се то може чинити.

На територији Србије као нестале врсте сматрају се црни лешинар, бела кања, мала дропља, орао брадан, тетреб ружевац и многе друге.

Секуловић је истакао да држава заштитом делова територије чува своја највреднија подручја. Сакупљање података о угроженим и ишчезлим врстама важно је за израду специјализованих научно-стручних публикација - "Црвених листа", на основу којих се потом доносе закони и уредбе у тој области.

Своју прву "Црвену књигу" Србија је добила 1999. године и она се односи на ишчезле и крајње угрожене биљне врсте. У њој су, поред осталог, наведене четири врсте и подврсте које су неповратно изгубљене из светског генофонда, а живеле су само у Србији.

Друга "Црвена књига" је донета 2003. године и односи се на дневне лептире.