Карим Абдул Џабар: Не разумете протесте? Оно што видите су људи гурнути до ивице

Уколико сте белац, вероватно сте промрмљали згрожено: "О Боже", климајући главом због сурове неправде. 

Уколико сте црнац, вероватно сте скочили на ноге, псовали, можда бацили нешто (свакако сте желели да баците нешто), док сте викали: "Не @#$%! опет"!

Онда се сетите да су два бела "осветника" оптужена за убиство Ахмуда Арберија, док је џогирао кроз њихов комшилук у фебруару, и како би се, да се није појавио видео пре неколико недеља, извукли са убиством.

И како су ти полицајци у Минеаполису тврдили да се Флојд опирао хапшењу, али је видео са оближње продавнице показао да није. И како полицајац, који је стајао на Флојдовом врату, не одговара стереотипу побеснелог "реднека", већ је полицајац који је положио заклетву, и који изгледа смирено, без сажаљења: утелотворена баналност зла.

Можда сте помислили и на Карен из Централ парка, која је звала полицију, тврдећи да јој је црнац, који је тражио од ње да веже пса, изгледао претеће. Или на црну студенткињу са Јејла, која је дремала у заједничкој соби студентског дома, а коју је пријавила бела студенткиња. 

Зато што схватате да није на мети "црни криминалац", већ читав спектар црних лица од Јонкерса до Јејла.

Почињете да се питате да ли би требало да сви црнци носе камере на телу, а не полицајци.

Шта видите када видите љуте црне демонстранте испред полицијске станице, са подигнутим песницама?

Ако сте белац, можда мислите: "Сигурно нема социјалне дистанце". Онда видите црнце како пљачкају "Таргет" и мислите: "Па, ово само штети њиховом циљу". Онда видите полицијску станицу у пламену и, мрдајући прстом, кажете: "Њихов циљ иде уназад".

Нисте погрешили - али, такође, нисте ни у праву.

Црна заједница је навикла на институционализован расизам, сједињен са образовањем, правосудним системом и пословима. 

И, упркос томе што радимо све те конвенционалне ствари да подигнемо политичку и свест јавности - напишемо артикулисане и проницљиве чланке у Атлантику, објашњавамо континуирано разарање на Си-Ен-Ен-у, подржавамо кандидате који обећавају промене - игла се једва помера.

Али ковид 19 руши последице читавог тог дома - док умиремо у знатно већем броју од белаца, први губимо послове и беспомоћно гледамо како републиканци покушавају да нас спрече да гласамо.

Баш као што је откривена слузава слаба тачка институционалног расизма, делује као да је сезона лова на црнце отворена.

Ако је и било сумње, недавни твитови председника Трампа потврђују дух времена, јер демонстранте назива насилницима и пљачкашима, који заслужују да буду упуцани. 

Да, протести су често изговор за појединце који желе да се окористе, као што навијачи, на прославама титула својих клубова, пале аутомобиле и уништавају продавнице. 

Не желим да видим опљачкане продавнице или запаљене зграде. Али Афроамериканци живе у запаљеној згради годинама, гушећи се у диму, док се пламен приближава све више и више.

Расизам у Америци је као прашина у ваздуху. Делује невидљиво, чак и када вас гуши, све док не пустите сунце унутра. Онда је видите свуда. Све док држимо уперено светло, имамо шансу да је очистимо, где год да падне. Али морамо бити на опрезу, јер је увек у ваздуху.

Зато, можда сада највећа брига црне заједнице није то да ли демонстранти стоје на растојању од метар или два, нити то што неколицина очајних душа краде мајице, или пали полицијску станицу, већ то да ли ће њихови синови, мужеви, браћа и очеви, бити убијени од стране полиције или оних који желе то да буду, само зато што су изашли у шетњу, на џогирање, да се провозају.

Или, да ли црнци треба да остану код куће до краја живота, јер вирус расизма којим је заражена земља је смртоноснији од ковида 19.

Оно што треба да видите, када видите црне демонстранте у доба Трампа и коронавируса, јесу људи гурнути до ивице, не зато што желе да се отворе барови или салони за нокте, већ зато што желе да живе. Да дишу.

Најгоре од света је то што се од нас очекује да оправдамо свој бес сваки пут када ситуација достигне врхунац.

Пре готово 70 година, Ленгстон Хјуз, у песми "Харлем" пита: "Шта се дешава са сном који се не оствари? Можда се само савије, као под тешким теретом. Или експлодира?".

Пре 50 година, Марвин Геј је певао у песми "Inner City Blues": "Оно што су урадили, стално тера ме да протестујем".

И данас, упркос страственим говорима белих и црних лидера који имају добре намере, они желе да ућуткају наш глас, да нам украду дах.

Тако да, оно што видите када видите црне демонстранте, зависи од тога да ли живите у тој запаљеној згради или гледате исту ту ситуацију на телевизији са кокицама у крилу, чекајући почетак серије.

Оно што ја желим да видим, није воља за осудом, већ воља за правдом.

Карим Абдул Џабар, добитник председничке медаље слободе, најбољи поентер у историји НБА лиге, аутор 16 књига, укључујући и најновију, "Mycroft & Sherlock -The Empty Birdcage".