четвртак, 30.04.2020, 05:54 -> 10:03
Извор: РТС
Аутор: Драгана Игњић
Осман Ђикић – чoвек који је живео оно што Шантић није смео
Живео је кратко, тек 33 године. Писао у време када и највећи песници српске модерне. Можда је остао у њиховој сенци, али му се ипак дивио Алекса Шантић. Aутор је једне од најпеванијих севдалинки "Ђаурко мила". Изјашњавао се као Србин муслиман. Све то на почетку XX века, а шта је на почетку XXI века Осман Ђикић?
Цео његов живот, оквирно речено, може се сместити између Берлинског конгреса и анексије Босне и Херцеговине. Осим што је живео кратко, многи мисле да је друга његова несрећа то што је писао у време кад и Алекса Шантић и Јован Дучић, па па је тако као књижевник остао у њиховој сенци. Нешто се више зна о његовој романтичној љубавној причи и браку са глумицом Зорком Топаловић. Ко је био човек који се изјашњавао као Србин муслиман? Колико је данас тешко разумети поимање вере и нације почетком XX века? И коначно – може ли Осман Ђикић да буде, савременим речником речено, „фактор помирења на Балкану“?
Основни биографски подаци кажу: Осман Ђикић родио се 7. јануара 1879. у угледној мостарској грађанској породици. Ту је пошао у гимназију и већ тада улази у круг писаца око часописа Зора, који су предводили Алекса Шантић и Светозар Ћоровић. Ђикић уз стихове објављује и своје националне и просветитељске ставове у којима „устаје против угњетача“. Најмлађи и најраспеванији у том песничком кружоку, убрзо је у јавности обележен као најопаснији и бива избачен из гимназије.
У Мостар се враћа почетком XX века, после школовања у Београду, Бечу и Цариграду. Постаје један од главних актера борбе муслимана за верску аутономију, венчава се, а потом разбољева од туберкулозе и умире 30. марта 1912. године.
Београдска Политика тога дана пише: „Млад, пун полета, у 34. години живота, морао је оставити недовршене и врло важне послове, човек, у чијим је рукама био онај златан конац политички, који би српском народу створио парламентарну већину, а Босни и Херцеговини лепшу будућност.“
"Он се рађа одмах након преласка из 'отоманског' на 'запад', умире 1912. дакле пре рата а после окупације и он је један од ретких људи чији читав живот спада у тај кратки период. Кратко је живео и он је у свом писању писао као они стари романтичари, као писци који се јављају сто година раније, па зато његове песме делују сто година старије и старомодније", оцењује Мухарем Баздуљ, књижевник и новинар.
Песник Перо Зубац сматра да је Осман Ђикић својим животом представио онај Мостар „како га ми посматрамо кроз Шантићеву поезију, Мостар Срба, Хрвата, муслимана, Јевреја, досељеника који су се помагали и ценили и поштовали“. Сматра да је штета што Ђикића памтимо по тек неколико песама и посебно по оној „Ђаурко мила“, али да његов живот показује да је био модерних схватања, као и Алекса Шантић.
Управо су и Шантић и Ђикић у то време, а говоримо о периоду аустроугарске власти у Босни и Херцеговини, носиоци борбе за политички и национални идентитет.
То је посебно занимљиво у случају Ђикића, који се национално изјашњавао као Србин – управо је као разлог за избацивање из гимназије наведено да погубно делује на школску омладину својом тезом да су „православни и муслимани браћа двеју вера“. Од те гимназијске идеје Ђикић никада није одустао.
„Као и све политички и културно активне личности у последњих 150 година у Босни и Херцеговини, он је контроверзна особа и та контроверзност потиче из врло специфичне идентитетске ситуације у БиХ. Како је код Срба и Хрвата раније дошло до коначне етногенезе и стварања нација, тако су се босански муслимани тог времена изјашњавали или као Хрвати или као Срби", каже Милан Ситарски, историчар који живи у Мостару.
Национална питања у стиховима
Осман Ђикић објавио је свега три збирке поезије. Све објављене у време његовог боравка у Београду, почетком двадесетог века: „Побратимство“ (заједно са Авдом С. Карабеговићем и Омер-бегом Сулејманпашићем-Деспотовићем, 1900. године), „Муслиманској младежи“ (1902) и „Ашиклије“ (1903).
За време СФРЈ, сарајевски издавач „Маслеша“ ибјавио је сабрана дела. Од тада – Ђикићеви стихови нису штампани.
Данас, неки бошњачки интелектуалци данас ту поезију критикују називајући је „памфлетском“ и „политичким програмом у стиховима“. Тумачење Ђикићеве поезије у БиХ у већој мери зависи у ком се националном кључу чита и ко је чита.
„Његова пјесма 'Аманет' говори о томе како му ништа не смета Алах-екбер да буде и Србин и муслиман... Он је то заиста живио и могуће је да је то један од разлога зашто је данас запостављен“, каже мостарски свештеник Радивоје Круљ.
Горан Максимовић, професор књижевности на Филозофском факултету у Нишу, каже да је теза о „политичком програму у стиховима“ у новије време успостављена, јер се оно о чему је Ђикић певао не допада бошњачкој званичној политици данас у Сарајеву. Максимовић појашњава да је Ђикићева поезија била везана за косовски мит и за Вука и Његоша и показује да су „Срби мухамеданске вере били кључан део српске културе“.
С друге стране, доста стидљиво чују се и констатације да би Осман Ђикић, због начина на који се представљао, могао да буде „интегративни фактор“, да би могао да буде спона између Бошњака и Срба у БиХ.
Историчар Милан Ситарски, који у Мостару води једну невладину организацију, каже да би било добро кад би се Ђикић тако третирао, али да је то још далеко и тешко замисливо.
„Тада је оно што био и заступао било авангардно, па и југословенско. И тада су земље и народи бил исподељени међу империјама, а Ђикић је једна од фигура која то спаја и наткриљује“, каже Вук Бачановић, историчар из Мостара.
„Могао би да буде интегративни фактор, могао би да буде – српски национални корпус а исламска вера – и то не би било спорно, али идеологије и вере с почетка 20. века су отишле далеко од тога, тако да данас његова личност и дело не могу бити интегративни фактор, јер данас све на простору некадашње Југославије је окренуто против оног што је заступао Ђикић“, сматра професор Максимовић.
„Сваку поезију треба искушати пред војничким казаном да би се видела њена употребна вредност. Дакле, ако једна поезија није била интегративни фактор 1941. и у страшним годинама после, ако није била 1991/92. и у страшним годнама после, не знам ко може тврдити да она данас може бити интегративни фактор. Поезија као интегративни фактор постоји, али само код оних врхунских песника којих је мало у историји и који су успели да надиђу и лично и национално и да постану опште и универзалне вредности тј. да оду на два спрата више, да би касније били употребљиви и у том политичком смислу“, каже песник из Новог Пазар Енес Халиловић. Сматра да је зато „један други Осман Ђикић“, некадашњи дипломата у Хелсинкију (и рођак песника Ђикића) који је предовио финске песнике на наш језик, више допринео повезивању различитих култура.
Споменик рушен два пута
Осман Ђикић је сахрањен у Мостару, а у периоду између два светска рата на његовом гробу подугнуто је спомен-турбе по пројекту чувеног Александра Дерока. Турбе, највише на муслиманском гробљу испред Карађоз-бегове џамије, по још нечему се издваја – име и презиме на њему исписани су ћирилицом.
Два пута је рушено: најпре су га 1941. срушиле су усташе, затим је обновљено по завршетку Другог светког рата, да би га у рату 90-их срушили припадници ХОС-а (тзв. Хрватске одбрамбене снаге). Поново је обновљено, а с тим у вези постоји занимљива епизода.
Наиме, после рата у БиХ, Мостар је постао подељени град – Неретва га дели на хрватски и бошњачки. Ни у једном делу ћирилица није баш пожељно писмо.
„Осман је имао инклинацију према Србима, он је пришао тој групи Дучића, Шантића, Ћоровића и с њима заједно стварао и Дероко је то знао и кад је направио тај лијепи споменик ставио ћирилицом име“, прича публициста из Мостара Златко Сердаревић.
Сердаревић је после рата 90-их био и члан градског већа у Мостару и пресудно је утицао да на споменику, по обнови, опет буду исписана ћириличка слова, а не летиница – како је већина у управи предлагала.
„Тадашњи градоначелник је наводио на то да би требало да буде латиница, али ја сам рекао да ће касније генерације нас оптужити да нисмо културни споменик обновили према регулама. Ако мора да буде све исто – материјал, цигла итд. Онда мора и исто писмо, односно – ћирилица", присећа се Сердаревић.
„Није он ни стигао да се озбиљно бави поезијом..."
Станиша Тутњевић, члан Академије наука и уметности Републике Српске, који је аутор најобимније студије о делу Османа Ђикића, каже да је Ђикић живео кратко и бурно, да се доста бавио и политичким радом, па није ни стигао да се довољно посвети књижевности.
„Наслови његових збирки, 'Побратимство', 'Ашиклије' и 'Муслиманској младежи', одражавају његове књижевне преокупације и његов идентитет, национални и људски", сматра Тутњевић.
Максимовић подсећа да је Ђикићево дело проучавано као поезија модерне, а то је време када Срби имају много значајних песника, најпре Ђикићевог суграђанина Шантића, али и Дучића и Ракића.
„Његово дело није по квалитету могло да припада тим највишим врховима модерне, остало је недовршено, али у њему се виде потенцијали“, сматра Максимовић.
„То је више као прелаз између севдалинке и ауторске поезије, личи ми да је ту негде место. Дакле, не сматрам да је то велика и епохална поезија. Она ће више остати као фуснота у књизи неког историчара, али не историчара књижевности“, оцењује Халиловић.
Тутњевић смара да је трећа збирка поетски најозбиљнија, али да уопште узевши, не треба потцењивати целокупно Ђикићево дело.
„То је лирика расположења, то је нека врста рекреације севдалинке, није ту он постигао највише вредности као нпр. Шантић, али јесте дао највећи допринос афирмацији севдалинке и по томе је као песник и најважнији", каже Тутњевић.
Ђикић је живео оно што Шантић није смео
Јавности је ипак, од Ђикићевог дела, много познатија његова љубавна прича. Заљубљен у глумицу Зорку, коју је упознао у Брчком, где је гостовала са позоришном трупом... И то је та романтична прича о љубави која побеђује верске разлике и коју је са дивљењем посматрао и Алекса Шантић.
„Они (Осман и Зорка) успијевају да савладају те отпоре и има та једна лијепа прича да је Алекса Шантић рекао Ђикићу да је он и бољи и храбрији, јер је урадио оно што Шантић никада није", каже Мухарем Баздуљ.
Подсећа да су о Шантићу снимљени филм и серија. „Алекса је био заљубљен у католикињу, али није успио да сломи отпор породице и био је фасциниран и помало је завидио Ђикићу, који је то успио", каже Баздуљ.
„Та љубав између Османа и Зорке је оличење Мостара који памтимо по добру. У две собе у великој Авдагиној кући, одвојено од Османа лежала је Зорка (обоје оболели од у то време неизлечиве туберкулозе). Авдага није дозволио да Зорка сазна кад је умро Осман, јер је хтео да је сачува што дуже у животу", прича Перо Зубац.
По тој песми настала је драма која се годинама изводи у Народном позоришту у Мостару.
„Захваљујући и тој представи која говори о љубави Османа и Зорке, живи Осман у Мосатру, али живи тако и велики Дероко, захваљујући споменику који је обновљен. И то је дух Мостара који опстаје и у ком треба и Османа Ђикића вратити на мјесто које му припада", каже свештеник Круљ.
И док историчар Бачановић мисли да је Ђикић „мало скрајнут“, а песник Перо Зубац – да је неоправдано заборављен, јер „што је Емина Шатићева Мостару, то је и Зорка Османова“, Мухарем Баздуљ сматра да се Осман Ђикић данас памти на најлепши могући начин.
„Неке су пјесме постале пјесме које се пјевају по кафанама, посебно 'Ђаурко мила', тај термин ђаур има код муслимана погрдну конотацију, а у пјесми је то успјело да се надвлада и уз тај контраст 'ђаурко мила'... могу се пронаћи и многе алузије на ту пјесму у мемоарској прози. Има још 4-5 пјесама које живе као староградске, тако да је то можда и бољи начин да се памти један пјесник него да га дјеца обавезно читају у читанкама“, сматра Баздуљ.
Век „Ђаурке"
Настала неколико година раније, песма је постала популарна током балканских ратова. Певали су је и у Великом рату, у затишју између битака. Прича се да је прешла Албанију и, после, у селу Агиос Матеос на Крфу, у војничким логорима, чули би се најпре стихови „Тамо далеко“, онда још неке патриотске и носталгичне песме, па онда – „Ђаурка“.
Између два рата живела је у кафанама од Београда до Сарајева и нема ниједног чувенијег солисте тог времена који је није запевао. Легенда каже и да је чувени глумац Добрица Милутиновић 50-их година прошлог века затварао дорћолске кафане уз ту песму, причајући о „писцима са мирисом југа и истока“ – о Бори Станковићу, Стевану Сремцу, али и о аутору стихова „Ђаурко мила“ Осману Ђикићу.
Коментари