Секс, лажи и видеотраке или шта смо видели у серији "Најјачи глас"

Синоћ се завршило емитовање серије "Најјачи глас" чије је финале било узбудљиво као да гледамо неку врхунску фикцију а реч је о истинитој причи која говори о новинарима, људима којима би истина требало да буде на првом месту, а посао мукотрпан и темељан, речју досадан.

Главни јунак серије, Роџер Ејлс, је међутим на "Фокс њузу" телевизијско новинарство претворио у форму забаве, своје новинаре у лутке а гледаоце у лаковерне следбенике.

Док су се на екрану његови новинари надметали у конзервативизму и породичним вредностима, фирма је иза сцене била претворена у легло сексуалног злостављања и његовог заташкавања.

Том Макарти и Алекс Меткаф адаптирали су истоимену књигу Гебријела Шермана, новинара који се појављује и као лик у серији, за мрежу "Шоутајм" која је део конкурентског Си-Би-Еса.

Међутим, има људи у екипи који јако много дугују самом "Фоксу", међу њима пре свих Сет Мекферлејн у улози Ејлсовог верног сарадника Брајана Луиса коју у једном тренутку доживи грижу савести и отказује му послушност.

Да ли је Мекферлејн кроз ову ролу понудио један мета-ниво, рекавши да ни он нема намеру да више буде део "Фокса"?

Не знам, уосталом ни ова медијска империја није више оно што је била после распарчавања током продаје "Дизнију".

Али оно што дефинитивно знамо јесте да је и "Си-Би-Ес" доживео сличну смену на челу као "Фокс њуз" када је њихов челник Лес Мунвес отпуштен због сексуалног узнемиравања.

Утаја истине 

Док је Мунвесова улога у америчким друштвеним процецима макар била беневолентна, Ејлсова смена због сексуалног злостављања личи на ону причу о хапшењу Ал Капонеа због утаје пореза.

Последице његовог деловања на целу нацију и школовање читаве галерије медијских манипулатора могли су проћи некажњено да неколико жена није дигло глас због сексуалног узнемиравања.

Ово је довело до тектонског поремећаја и не бих се чудио да је серија скандала у Холивуду, перципираном као ненаклоњеном Ејлсу, била одмазда за начин на који је овај моћан човек склоњен са сцене.

Мекарти и Меткаф у серији успевају да обухвате период од оснивања "Фокс њуза" средином деведесетих до Ејлсове смрти тако што сваку епизоду везују за једну кључну годину.

Примарне теме су наравно Ејлсове медијске стратегије и његов однос према женама, како супрузи Бет тако и бројним запосленицама које је уцењивао на различите начине и сексуално узнемиравао.

Мекарти и Мекаф успевају да пронађу баланс између ова два елемента тако да сваки испрате до краја.

Ејлс је приказан као харизматични џангризави циник који ипак верује у конзервативно виђење Америке, иако њиме повремено свесно манипулише у своју корист.

Међутим, јасно је да Ејлс као врхунски шоумен пре свега не би постигао све то да није веровао у идеје које су заступали његови медији.

Иако Ејлсов слом коинцидира са Трамповим избором на место председника, ова серија показује његов значајан утицај на такав исход.

Лојалност оданима 

Ејлс је препознао да се комодификација информативног програма мора вршити кроз његово идеолошко профилисање.

Када је информативни програм дошао под диктат тржишта, прво од чега је одустао је интерес јавности.

У тим околностима, Ејлс је препознао да гледаност неће доћи из обраћања широком кругу гледалаца, већ напротив идеолошки профилисаним људима који ће заузврат бити одани и неће мењати канал.

Тако је "Фокс њуз" успео да буде најгледанији амерички канал деценијама.

На екран је довео новинарке чији је примарни атрибут био изглед Барбике, иако се мора напоменути да су знале и свој посао, а коментатори су били харизматични десни популисти које је у политичким емисијама суочавао са либералима које је намерно бирао да изгледају у складу са негативним стереотипом и наређивао шминкерима да им не бришу зној.

Тако је у свакој полемици његов мужевни фаворит Шон Хенити деловао као да озбиљно школује препаднутог неугледног саговорника који се неконтролисано зноји.

Иза сцене, Ејлс је водио екипу мачо момака који су деценијама имали проблематичан однос према женама.

Фирминим новцем је исплатио неколико својих и О'Рајлијевих афера, а мушкарци и жене на високим позицијама су подједнако обесхрабривали жалбе па чак и предлагали колегиницама да се повинују Ејлсовим захтевима.

Када су Републиканци изгубили власт после избора Барака Обаме, један од њихових политичких саветника се жалио да сада више медији не раде у служби партије, већ обрнуто.

И Ејлс је био водећа личност у том тренду.

Његово присуство код Републиканаца траје још од Никсона али утицај је временом толико порастао да је Ејлс прерастао из онога ко извештава о догађајима у онога ко их ствара.

Није ни чудо да је у једном тренутку када је превалио седму деценију почео помало да меша информације и дезинформације, збиљу и политичке замене теза односно подметачине.

Профитабилност конзервативне деснице

Нисам био фан филма "Под лупом" који је прославио Тома Макартија али "Најјачи глас" управо јесте она прича о новинарству на коју је тај филм претендовао.

Ово је озбиљна студија новинарства под контролом идеологије и бизниса док је "Под лупом" био ипак само прилично бајата идеалистичка прича о још једној групи поштених новинара који су спремни да истраже тако организовану мрежу злочинаца какви су педофили у римокатоличкој цркви.

Људи попут Ејлса су обесмислили филмове као што је "Под лупом" јер су до крајњих граница релативизовали утицај и значај медија.

Идеологоја и бизнис чине нераскидиву целину у Ејлсовом случају. На крају крајева, његова идеологија је сама по себи била адут "Фокс њуза" и учинила га је најгледанијом, дакле и најпрофитабилнијом мрежом.

Њен власник Руперт Мардок је ту идеологију толерисао великим делом јер је доносила новац иако је Ејлс релативно брзо отишао битно даље од "десног оквира" у коме је Мардок дотле био.

Дакле, Мардок јесте био десничар али Ејлс није илустрација његове идеологије већ његове пословне стратегије и жеље да заради новац.

На крају крајева, Ејлс је у својим пројекцијама кога ће подржавати и како ће се бавити противницима отишао дубоко антиелтистичким, популистичким путем који би по дефиницији морао угрожавати Мардока чији је посао за главне политичке токове.

Роб сопствених завера 

Ејлсов одлазак у идеолошки екстрем па и маргину није срећом повукао за собом и ауторе серије.

У приказу његовог живота и рада нема елемената теорије завере иако је његово поимање света њима обиловало, нарочито у последњим данима када је Ејлс више фалсификовао стварност себи и својој супрузи него гледаоцима "Фокс њуза".

Расел Кроу је сензационалан у улози Ејлса.

Можда његова мичамовска физиономија безбрижног боема више није адекватна за позицију биоскопске звезде али и даље је способан да психолошки изгради лик и то испод тешке маске коју је вероватно било застрашујуће напорно аплицирати сваки дан.

Техничка сложеност маске често наведе глумце да своју улогу сведу на ниво имитације, али Кроу није упао у ту замку.

Серија је прецизно, изванредно режирана, динамична је у излагању приче што је право освежење у овом периоду "Пик ТВа" где су аутори склони да мало занемаре стрпљење гледалаца.

И што је најважније - има своје место у односу на анархичну ХБО серију "Наследници" насталу по сценарију изванредног британског комедиографа Џесија Армстронга инспирисаном породицом Мардок.

"Сит сам свега..." 

Бивши и активни новинари остварили су значајну улогу у историји Холивуда као сценаристи, али смо на први истински важан филм о новинарству чекали доста дуго.

Можемо се наравно спорити да ли је већ бивши новинар Били Вајлдер у филму "Кец у рукаву" 1951. године напипао ту праву провокативну причу о штампу, или смо ипак морали да чекамо до "Свих председникових људи" Алана Пакуле из 1976. који и дан-данас плени ауторовим осећајем за политичко и напето.

У тој епохи Холивуда седамдесетих настао је и филм "ТВ-мрежа" Сиднија Ламета који на бриљантан начин бива парафразиран у "Најјачем гласу" када Ејлс очајнички жели да се обрати нацији преко властите телевизије, али се то испоставља као немогуће.

У том амоку пред неумитни слом, Ејлс показује да су му се стварност и фикција потпуни помешали, да жели да пренесе гестове са филма у живот, и да је на крају крајева он више био шоумен него њузмен, па је тако и пао, као блудна холивудска звезда без мере а не новинар.