Адут санкција, изгубљена партија

Са тачке гледишта јавности европских држава, развој је збуњујући: Иако антитерористичка коалиција делује већ неколико месеци, она се сваке недеље договара испочетка. Иако се понавља да је пораз Исламске државе приоритет, коалициони партнери не одустају ни од других циљева, чак и кад су у супротности са прокламованим приоритетом.

Ако се доследно претресу сва отворена питања која стоје на путу збијању редова унутар међународне коалиције, која то један дан јесте, други дан није, лако се долази до заједничког именитеља: Русија.

Без Русије, борба Запада против узрока међународног терора нема шансе за успех. Са Русијом, Москви се као нуспојава допушта чланство у Клубу племенитих и узвишених вредности, у Акционарском друштву хуманистичких принципа, у Друштву за вакцинацију против катастрофалних одлука, што су све категорије у којима западна политика себе искрено доживљава у последњих четврт века.

У тој фрустрацији између два подједнако неприхватљива исхода, Европа, као и читав Запад, плаћа цену растуће неефикасности. Прошлог јануара, Париз је оплакивао 17 жртава, овог новембра 130, а да година није ни прошла.

"Ми имамо само ову једну шансу да од Русије добијемо то што хоћемо..."

Са задршком од једне седмице, аустријски лист Пресе је прошлог понедељка цитирао "неименованог западног дипломату", који је, у паузама састанка на ком се у Анталији разговарало о продужењу санкција Русији, изговорио следећу реченицу:

"Ми имамо само ову једну шансу да од Русије добијемо то што хоћемо, ако и даље играмо на карту санкција. Финансијске санкције морају остати на снази до горког краја."

Круг оних који су могли да изговоре тај манифест о намерама, који политичку прагматику комбинује са елементима апокалипсе, заиста је мали.

Састав петорке која се на маргинама сусрета Г-20 договарала и договорила о продужењу санкција Русији је познат: амерички председник Барак Обама, немачка канцеларка Ангела Меркел, британски премијер Дејвид Камерон, италијански шеф владе Матео Ренци и француски министар спољних послова Лорен Фабијус.

Круг аутора те циничне и опасне реченице могуће је, без губитка логике, редуковати на три земље – Сједињене Државе, Велику Британију и Немачку. Оне су, према унисоном писању штампе немачког говорног подручја, практично остале једине које инсистирају да је продужење санкција, у датом обиму и без трунке колебања, једина опција даље политике према Русији.

"Меркелова путује у Париз уочи Оландове посете Москви, како би се уверила да ће остати тврд када су у питању санкције према Русији", писао је немачки АРД средином седмице.

У вербалним конструкцијама што их је употребио "неименовани дипломата" – а у граматичкој грешци "једна дипломата" која се у тексту поткрала аустријском листу, наговештава се да је то била жена – препознаје се тип аргументације коју је канцеларка Меркел већ више пута употребљавала, на јавној сцени и сасвим службено, како би у протеклих годину и по морално оправдала увођење санкција.

Не би требало помислити да је аутор реченице немачка канцеларка, јер она и не разговара с новинарима, осим ако нису чланови школске новинарске секције, или се у свему слажу с њом, као Ане Вил са АРД-а. Напротив, то само значи да спиритуалну европску домовину таквог става треба тражити у радном тиму око Ангеле Меркел.

Ново је то да аргументацијски низ "једина шанса", "добити оно што хоћемо", "играње карата", и "горки крај" још никада није изговорен тако брутално скраћено и јасно.

Док се сусреће са најстрашнијом претњом по опстанак либералних демократских друштава од пораза нацистичког режима, уски круг најмоћнијих западних лидера свеједно дефинише ситуацију као "једину шансу" коју су му историја и провиђење бацили у крило "да од Русије добије то што хоће".

Зазивање "горког краја" такође не улива превише поверење у рационално деловање актера приликом смишљања питања. И енглески и немачки језик познају ту фразу у истом, буквалном преводу као и српски. На поетском хрватском би се то рекло "до истраге ваше, или наше"; то јест, док неко скроз не пукне.

"Горки крај" је делатна фраза, неумољива, непопустљива. Док вештина Исламске државе да у Европи угрожава све тешко стечене институције либералне демократије и отвореног друштва расте, три најважније земље Запада охрабрују нације Старог континента за обрачун са Русијом "до горког краја".

Романтизам вредности

У уводном коментару под насловом "Европо, да ли се још згражаваш, или већ делујеш?", Едуард Штајнер, коментатор аустријског листа Пресе, отворено тражи укидање санкција.

У ту сврху Штајнер се служи цитатима, на пример изјавом Екхарда Кордеса, шефа Источног одбора немачке привреде, који тражи почетак дискусије "о уласку у излазак из санкција", или набраја проминентне заговорнике њиховог поступног укидања, као што су Зигмар Габријел или Хорст Зехофер.

Штајнер, међутим, не користи само туђе речи да би рекао шта мисли.

"Инсистира се на тоталном поштовању свих тачака из уговора 'Минск 2'... А при томе се игнорише чињеница да ту и тамо њихово остварење зависи од владе у Кијеву, која, успут речено, у актуелној блокади снабдевања Крима електричном енергијом оставља жалостан и изгубљен утисак."

"Мало више прагматике у односима с Русијом" – све је више коментара тог типа у аустријским медијима, ређе у немачким, скоро никако у швајцарским.

"Прагматика" се у великим политичким центрима Запада доживљава као опсцена реч, као псовка којом се одбацују вредности по којима Европа живи – либерална демократија, људска права, слобода медија, професионално судство, борба против корупције, предвидљива међународна политика. То су све одреда тачке где се Русији "не може веровати", како су више пута рекли и амерички председник и немачка канцеларка, источноевропске лидере да и не спомињемо.

Али, Турска по свим тим ставкама показује још веће недостатке од Русије, но свеједно је немачка канцеларка читаву европску стратегију за савладавање актуелне кризе засновала на сарадњи са Турском. Ердоган је за Меркелову постао стена на којој се подиже безбедносна конструкција Старог континента.

Европска комисија је пре месец дана зауставила негативан "прогрес рипорт" о Турској ове јесени, како Унији не би везала руке у преговорима са Турском. Закључак: у односима са Турском заговара се прагматика, у односима са Русијом романтичарски вредносни систем.

Врло битан елеменат увођења санкција Москви био је "смањивање енергетске и економске зависности од Русије", углавном зато "што јој се не може веровати".

Бежећи од зависности од Русије, немачка канцеларка сада уводи Европу у тоталну зависност од режима у Анкари. Турској се ставља у изглед чак и чланство у Унији, иако би њен режим пао на испиту по свим набројаним европским вредностима, иако је ЕУ по властитим оснивачким документима заједница вредности, а не реалполитике.

Како у пракси функционише поверење у Анкару, показује обарање руског војног авиона прошлог уторка. Лист Цајт пише: "Амерички војни кругови делимично потврђују руску верзију." Тагешпигел: "Руси су упозоравани док су још били на сиријској страни, а и погођени су на сиријској страни." Британски Гардијан: "Руски авион је био 17 секунди у турском ваздушном простору."

У првом коментару, Франкфуртер алгемајне цајтунг је изнео теорију да је Анкара извела тај чин како би у корену спречила приближавање између Запада и Русије и њихову ефикасну координацију у борби против Исламске државе. Тек је после тога почела прича о "две стране" које би морале да "спусте реторику".

"Имам утисак да Русија заиста тражи излазак из сиријске катастрофе", рекао је немачки министар спољних послова Штајнмајер у интервјуу за Билд ам зонтаг прошле недеље, лансирајући тиме квалификовану теорију да се Москви, барем у тој једној ствари, може веровати.

Ни два дана после тога, Анкара је ракетом приземљила ту теорију.