Естетске школе копирања: Астана и Скопље

Шта имају заједничко тријумфалне капије у Скопљу (Македонија) и Астани (Казахстан)? Какве политичке поруке повезују та два млађана архитектонска близанца из двадесет и првог века са великим париским узором подигнутим у славу Наполеона пре двеста година? У каквој опет разуђеној политичкој вези стоји париска Тријумфална капија са рођацима из касне Антике?

Историјско-естетске школе копирања и прецртавања подразумевају читав каталог таквих и сличних отворених питања. На овом месту биће речи само о њиховој улози у купљеним, набављеним, одбрањеним, одрађеним или, уопште, на било који други начин стеченим националним идентитетима.

Астана: У степи где је пре сто година стајало само проширено одбрамбено утврђење, подиже се грандиозна архитектонска мешавина локалних са апсолутно свим могућим европским традицијама.

Скопље: Тамо где је некада живео хеленистички народ Македонаца, модерни словенски народ Македонаца призива њихов антички дух како би га удахнуо у нове новцате камене тотеме.

Чему би историја уопште служила, кад би била само трагична? Од ње се ипак очекује и нешто мало забаве на нивоу телевизијске сапунице, толико нам дугује. Да историја није повремено духовита, човечанство би се већ давно склупчало поред њене педагошке учености и скапало од сувопарности.

Осим тога, велики плус за прошлост - она је још у великој мери неоткривена, рекао би Ниче.

"Историјска оса" у степи

И тако су Казаси добили своју "axe historique" усред степе. Са своје стране, Мекедонци су по Скопљу посејали 20-30 метара високе споменике, статуе, уз то још службене зграде и стамбене фасаде у стилу популарне happy-hour архитектуре.

У првом случају једна традиционална азијска култура је обогаћена симболима политичке моћи и владавине, позајмљеним с врха европског класицизма.

У другом се сели у времеплов и путује равно у хеленистичку антику, како би се испомогао дистинктивно словенски идентитет модерних управљача тог простора.

Казаси би да забораве да су били сиромашни, Македонци би да забораве да су сиромашни. А данас бити сиромашан - то кошта.

Овај текст не би требало схватити као одсуство поштовања. И други народи и нације су у различитим периодима своје историје оболевали од такозване "споменичке заразе".

Вилхелминовска Немачка, на пример, или она која је дошла одмах после ње, Вајмарска.

Прва жртва: Добар укус

И друге западне нације су ту и тамо знале да посегну за транскултурним архитектонским симболима моћи. И више од тога, средили би да им се они у пакетима достављају директно на кућу. Читаве градске капије, олтари и прочеља храмова месопотамских или хеленистичких култура још се могу видети у покојем европском музеју.

Прва жртва у процесу стицања националног идентитета ионако је увек добар укус. Зашто би сад било другачије?

Па, зато што данас тај тип национално-архитектонских пекара више не функционише скривено од пажње глобалне јавности. Код фирентинских каменорезаца данас наручивати друштвене идентитете као метарску робу упада одмах у очи, а не тек кад се о томе чита у историјским уџбеницима.

У том погледу су дух времена и државна каса данас принципијелно истог мишљења. То је теорија. У пракси, међутим, културна географија и даље служи као помоћна легитимација опште праксе за све ломове и прекиде у историјској самосвести једне нације.

На питање, како и у којој мери модерне политичке власти данас гледају на историју архитектуре и архитектонских споменика као на самопослугу империјалних симбола, не може се одговорити у једном тексту. Оно што је извесно је - тамо где влада монументални стил, лако се прикачи и политички програм.

Да ли и у Београду планирани споменик Гаврилу Принципу спада у ту групу политичке архитектуре? Далеки цитати једне естетски штрапациране културне географије су ту, али том примеру дефинитивно недостаје таленат за монументалност, како би био схваћен у смислу делотворне национално-идентитетске робе на метар.

Он ће остати, треба се надати, на нивоу симболички уздигнуте приватне шетње по историјском језгру српске метрополе.