Ислам, између Добра и Зла

Никад службена, али увек присутна, у европским друштвима тече дебата о идеолошко-религиозном идентитету европских муслимана, јесу ли они као група напреднији или, напротив, конзервативнији од оних који живе у исламским земљама.

У случају немачког говорног подручја, то се питање односи на око три и по милона немачких и пола милиона аустријских муслимана, који у оба случаја чине негде између пет и шест одсто укупног броја становништва.

Генерално се може рећи да овде нема теме која би на јавној сцени била разматрана са већом дозом политичке коректности него што је то питање "суштине", "језгра" и "исправног тумачења" исламске религије. Сви пазе шта ће рећи, ходају на мачијим шапицама и не знају како изаћи на крај с ниским прагом толеранције с муслиманске стране, сви осим политолога Хамеда Абдел-Самада.

Реци чији си, да ти кажем какав си

Абдел-Самад није човек нијанси. Где год се појави, јавност га дочекује или као интелектуалну поп-звезду, или као смртног непријатеља.

На трибини у Бечу је поновио и још проширио тезе из књиге о тоталитарном карактеру политичког ислама. Браћа у Египту, Ердоган у Турској само доказују како политички ислам користи, али не уводи демократију.

Његове основне тезе су: Проблем ислама није његов имиџ. Проблем ислама је ислам, односно исламизам као његово политичко крило. Корени исламизма су, опет, положени у самој изворној идеји, онако како је формулисана у Курану и деловању Пророка.

Свакако да такви ставови поларизују, ни на бечкој трибини није било другачије. Оно што је при томе важно додати је да Абдел-Самадови ставови поларизују локалне муслиманске заједнице, док се већинска јавна сцена уздржава од изразитих "про" или "контра" ставова.

Немачки новинари који га интервјуишу обавезно питају "како је дошао до идеје да је Абрахам први Führer у историји", и сами су често муслиманског порекла, друга или трећа генерација досељеника из исламских земаља. Они други се по правилу концентришу на миленијску провалију која зјапи између Мухамедовог учења и Хитлерове идеологије - како је дошао до идеје да је паралела могућа?

Жеља да се Абдел-Самадове контроверзне поставке препусте европским муслиманима на "породично" суђење и просуђивање је јасна - неизговорена идеја водиља да се само "своји" смеју вређати, остаје фиксна тачка на европском хоризонту.

Фашизам, комунизам, исламизам

Најпре треба рећи да Абдел-Самад не доводи у питање спиритуелну, религиозну страну ислама. Али, он се истовремено пита, шта је са његовом другом страном, оном световном, политичком, концентрисаном на полуге моћи, владања, државне силе? Да ли се та "друга страна" ислама развијала полако, кроз поступне интерпретације изворних учења (као у случају хришћанства), или је она, напротив, од самог почетка била положена у исламску доктрину?

Абдел-Самадов став је ту јасан - Политички ислам, односно исламизам, онакав какав је на делу у Саудијској Арабији, Пакистану, Ирану није касна интерпретација старе идеје, он је сам по себи та идеја, онаква каква је била изворно у седмом веку. Кад ислам постаје политички, он хвата директан прикључак на своје прапочетке.

Абдел-Салмадова аргументација је комплексна и световна, она оставља духовну снагу утехе којом ислам као религија располаже потпуно по страни.

Гледано историјско-генетички, разлика се отвара већ у условима настанка хришћанства и ислама. Акциони радијус Исуса је изворно био спиритуалан, он сам није имао политичких или државних функција, уз то је хришћанство 300 година било мањинска религија римско-хеленистичког света, већ у таквом његовом статусу налазило се зрно секуларизма.

Мухамед је, напротив, још за живота постао не само спиритуални, већ и световни владар, уз то и војни вођа, главни државни економиста, финансијски министар, законодавац и судија.

Оног тренутка када ислам постаје политички, односно улази у унију с државом, он захвата импулсе из тог наслеђа јединствене, централизоване регулације животног тоталитета једне заједнице, тврди Абдел-Салам. Талибани у Авганистану, исламисти у Малију, Боко Харам у Нигерији, салафисти и џихадисти нису успутне незгоде ислама на путу у модернитет, већ изворно политичко наслеђе, тврди овај политиколог.

"Немам никаквих проблема са Мухамедом и Кураном док они остају у седмом веку, проблем је међутим да они не остају у седмом веку, већ их различите исламистичке групације стално доводе свеже и пуне енергије у 21. век", изјављује Абдел-Самад, уз истовремене протесте и пљесак у дворани.

По рођењу Египћанин, Абдел-Самад је у младости и сам био члан Муслиманске браће, да би данас ту групацију оптуживао као аутохтоно антидемократску.

Европа 20. века је до те мере, и с добрим разлозима, била фокусирана на обрачун са фашизмом и комунизмом, да није приметила како се отприлике у исто време јавила и трећа велика идеологија духа времена, идеологија исламизма.

За разлику од прве две, које данас, као форме политичке егзотике имају рубну егзистенцију, исламизам није прешао свој зенит.

Уби ме прејака реч...

Али, како сад фашизам долази у игру? Нису ли "фашизам" и "националсоцијализам" данас добрим делом девалвиране идеолошке одреднице?

Свакако да Абдел-Самад не тврди како је најранија исламска заједница увела фашизам пре Италијана или националсоцијализам пре Немаца. Он само прави идеолошке паралеле.

"Као и фашизам и националсоцијализам, и исламизам манихејски дели свет на Добро и Зло", каже овај политиколог.

Етнички расизам у исламизму, истина, не постоји, али како се немуслиманима не признаје статус "човек", односно категорија "људско биће", ствар излази на исто. Уз то иде и принцип Великог Вође, апсолутна послушност, доминација колектива над индивидуом, глорификација насиља, култура застрашивања, борба као света активност, презир према појединачном животу, жеља за светском владавином, тоталитет захвата у приватност.

Кратко речено, потпуно поништавање темеља на којима од доба просвећености Стари континент стоји: подела власти, демократија, секуларизам и индивидуализам.

Време је да се престане са изговорима како је изостанак модернитета исламских друштава последица колонијалне политике и грехова европских нација - Ислам је био и остао активан актер на глобалној сцени светске историје, а не тек пасивна "жртва" која реагује.

Чак иако се на трибини у Бечу нису појавили, или барем нису узимали реч, представници експлицитно верских удружења аустријских муслимана, неслагања са оним што је изрекао немачко-египатски политиколог, почела су веома рано.

Бирол Килик, шеф Турске културне заједнице, службено секуларног удружења, упорно је мешао ислам и исламизам, док их је Абдел-Самад консеквентно раздвајао.

Но, могу ли се они раздвојити? И шта се све морало догодити у европској политици, науци и култури да би се хришћанство коначно "одвојило" од верских ратова, погрома, инквизиције, паљења "вештица" и прогона атеиста?

Једнакост пред законом, каже Европа. "Да, али како дефинишете закон?", чује се из муслиманских организација.

Тиме што стално инсистирају на уређивању издвојених културно-верских простора, организације европских муслимана функционишу као део проблема, а не решења, сматра Абдел Самад.

"Нису само салафисти и џихадисти проблем за Европу, већ и људи који воде исламска удружења, организације и културна друштва у Европи, људи који тврде: 'Ислам је религија мира, ми само уносимо разноликост у овдашња друштва.' Тиме што стално траже посебна правила, посебне законе, посебне школе, посебно породично право, ти људи само повећавају јаз између домаћих друштава и муслиманских усељеника," оптужује Абдел Самад.

Зашто посебна права за муслимане у Европи? Зашто не пустите демократију да ради? Зашто стојите као контролна инстанца интеграције европских муслимана у локална друштва?

На та питања немачко-египатског политиколога, лидери турских и осталих исламских удружења у Немачкој и Аустрији по правилу не нуде одговор, и то под условом да уопште улазе у расправе с њим.