Америка није желела распад Совјетског Савеза

Власт, пре свега она политичка, постављена је у теорији као рационална, а у пракси је само ближе или даље од тог идеала. Зато треба уживати у свакој ситуацији када се јавности омогући да види иза кулиса моћи, а мисли се на живе процесе, у којима се на моменте ствар почела развијати на погрешан начин, а није морала.

Један такав кратки поглед иза завесе пружа интервју америчког професионалног дипломате Џека Метлока, објављен у аустријском дневнику Ди пресе. Метлок је 1991. године био последњи амерички амбасадор у тада још совјетској Москви.

Оно што он данас, 23 година касније и у контексту украјинске кризе износи, драстично документује карактеристике спољне политике једине преостале, делом самопроглашене, велесиле.

Метлоков интервју доказује да је политика САД и те како логична, да је барем формално у оквирима "општег добра", да брзо и јасно формулише решења која "носе воду", односно показују потенцијал за трајност и стабилност, али да се онда из рационално тешко докучивих разлога покрене у супротном смеру:

Господине амбасадоре, колико смо близу новом Хладном рату?

Ово што се сада дешава сасвим сигурно није нови Хладни рат, бар не онакав каквим га памтимо, са елементима као што су глобална конфронтација два суштински различита система и две филозофије, спирално убрзаном трком у наоружању и серијом локалних ратова.

Оно са чиме се сада носимо је обична полемика и, када ситуација не би била тако озбиљна и трагична, карикатурално понављање старих хладноратовских мустри. Ниво свађалачких тема је нижи - оне данас нису глобалне као што су онда биле. Једна ствар је ипак иста: Хладни рат је окончан преговорима и разговорима, а не војним операцијама. Уз мало добре воље то је и данас могуће.

Да ли сте у августу 1991. године, када сте отпутовали из Москве, мислили да ћете једног дана поново видети руске тенкове како улазе у суседну земљу?

САД су се 1991. године надале да ће Горбачов на темељима демонтираног Совјетског Савеза створити добровољну унију држава. Осим тога, САД никако нису ни желеле распад Совјетског Савеза - а посебно смо полазили од тога да Украјина неће и не може бити успешан пример државе ако се одлучи за одвајање од Совјетског Савеза.

Због тога је председник Џорџ Буш првог августа 1991. године када је посетио Кијев опомињао Украјинце да се суздрже од "самоубилачког национализма". Рекао им је: "Немојте тумачити појам слободе кроз појам самосталности! Определите се за слободу, а не самосталност!" Украјинци су се, међутим, одлучили управо за супротно и изабрали независност.

Технички гледано, Кијев се у проглашавању независности те 1991. године ослањао на две групе: на дубоко антируске националисте на западу земље и на комунистичку, проруски оријентисану номенклатуру на истоку. При томе је Кијев занемарио да се та проруска номенклатура дистанцирала од Совјетског Савеза не због позитивних емоција које би гајила према украјинском националном осећају већ је то био знак неслагања са Горбачовљевим реформама, његовом "перестројком".

Ваш аргумент је да је Украјини боље без Крима. Зашто?

Зато што Крим од почетка већински подржава људе као што је Виктор Јанукович, тип политичара који не само да су против реформи него и активно раде на њиховој опструкцији. С друге стране, Крим ће коштати Русију сву силу пара - више него што ће је погодити западне санкције.

Каква је уопште будућност Украјине?

Можемо се само надати да ће Украјинци коначно наћи неког политичког вођу који би био прихватљив за оба дела земље. Међутим, развој од 1991. године до сада показује да Украјина није нашла такву особу. Уједињавајући "Нелсон Мандела - типови" политичара у принципу су светски раритет.

Решење видим у једном федералном систему, у коме би сваки регион бирао свог гувернера, организовао властиту мрежу образовних институција и генерално имао барем толико права као поједине државе у САД, или немачке федералне јединице (Бундесландер).

Друго, Украјини требају политичке партије које делују национално, на читавој територији. За сада су оне готово искључиво регионалне партије.

Треће, потребно је веродостојно обећање да Украјина неће постати чланица НАТО-а. Русија неће прихватити гаранције које су испод нивоа веродостојности. Русија није нација која неуротично трчи около са "морамо да се ширимо" идејом! Напротив, то је нација која и даље покушава да изађе на крај са распадом земље - а тај распад је дошао изнутра, а није изнуђен споља, иако се то у Русији не доживљава на тај начин.

По мени, Путин не греши много када каже да је распад Совјетског Савеза био трагедија. Лично не бих то назвао трагедијом, али да је било добро - није!

Приредила: Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча