Свети Сава на брду изнад Беча

У јуну ће представници католичке Надбискупије и Српске православне општине коначно сести за сто да би потписали правно обавезујући уговор, чиме храм Госпе од Жалости (Мајке Божје Патнице), односно црква жупе Нојлерхенфелдер мења власништво, име, хришћанску деноминацију и унутрашњост.

Српска православна црква за сада у Бечу под својом управом "води" три црквена објекта. Формулација према којој СПЦ поседује три цркве би свакако више одговарала правилима доброг стила и писмености, али не и чињенином стању.

Јер, од три зграде које "води", СПЦ поседује само две, док је у трећој подстанар. Исто тако, од та три "објекта", само један, онај у другом бечком дистрикту, има споља скромна архитектонска обележја цркве, док се остала два сакривају иза неупадљивих прочеља грађанских фасада из друге половине 19. века.

На питање РТС-а, да ли се до јуна још може нешто догодити што би спречило потписивање уговора, садашњи архијерејски намесник за Аустрију, свештеник Крстан Кнежевић одговара са оклевајућим "не", не кријући како му није драго што га логика јавних медија приморава на једноставне да-не одговоре.

Откако је вест о поклону Католичке цркве Православној објављена у јесен 2010, по лошем је пошло све што је могло, па чак и неколико ствари које нису могле. На моменте је  изгледало како од читаве духовне трансакције неће бити ништа.

Ко има цркву вишка?

Прича је почела 2008. године на једном екуменском скупу, када је тадашњи архијерејски намесник СПЦ за Аустрију, такође Кнежевић, али Ђорђе, по властитим речима "скупио храброст" да приђе кардиналу и бечком надбискупу Кристофу Шенборну и објасни му своје невоље са растућим бројем верника и мањком простора.

Како реагује један кардинал када му на пријему представник сестринске конгрегације затражи цркву на поклон? Према сада пензионисаном протојереј-ставрофору Ђорђу Кнежевићу "није ни најмање деловао шокиран", што се и не очекује од католичког великодостојника који је докторирао на православним иконама.

Неколико месеци после тога, представнике црквене општине Свети Сава су позвали из Надбискупије да, поједностављено речено, преузму кључеве цркве. Али, како цркве нису гарсоњере, ништа са њима није и не може бити једноставно, па се тако поклон из џепа преселио на високу грану, а административно-финансијска одисеја узела први залет.

СПЦ-у је прво понуђена црква "Марија од Победе" у 15. дистрикту, архитектонски драгуљ касног барока, надсвођена 70 метара високом куполом и са централном конструкцијом типичнијом за Византију него за Рим.

У Општини Свети Сава су били изван себе од среће. "Поклањају нам најлепшу цркву у Бечу!", сећа се Ђорђе Кнежевић. Испоставило се међутим да је за реновирање Марије од Победе потребно скупити 12 милиона евра. Пребацити једну хришћанску цркву из статуса католичке у статус православне није само по себи било скупо, али су руинирана фасада, нарушена статика, застареле инсталације за обе стране били нерешиви проблем.

Бечка надбискупија и Државни завод за споменике су одмах обећали четири милиона за санацију, али је општина Свети Сава свеједно требало да скупи још два пута толико, што је већ спадало у категорију нереалног, тако да је поклон тешка срца одбијен. Друга црква је била Свети Анте Падовански, трошна и скупа, али на сву срећу естетски занемарљива, тако да у Светом Сави нико није патио када су и њу одбили.

Трећа је била Марија Намен, или Црква Маријиног Имена, у 16. дистрикту, саобраћајно добро повезана, неугледна црквена архитектура тридесетих година прошлог века, али у изузетно добром стању. Тај је поклон, опет, зауставила сама Надбискупија Беч, након што се неко сетио да се с друге стране релативно уске улице налази Исламско друштво "Босна", Џемат Аустрија.

Није нико у Надбискупији мислио да је сукоб између муслиманских и православних верника испрограмиран, али се исто тако никоме није допадала ни идеја да би до њега теоретски могло да дође. Службе божје под полицијском пратњом - не дао Бог! У случају српског православља, један преседан већ постоји. Пре четрдесет година Беч је слао полицију како би се у Храму Светог Саве (трећи дистрикт), смештеном иза некадашње југославенске, па онда некадашње српске, данас хрватске амбасаде у реновирању, могла одржавати православна литургија.

Проблем тада није био Џемат преко пута, већ су се међу собом посвађали Срби "комунисти" и Срби "ројалисти", тако да су се паралелно одржавале две службе божје, једна у цркви, друга испред цркве. Они у цркви припадали су политичкој емиграцији од 1945. године, они испред цркве економској емиграцији Титовог либерализма од шездесетих година; унутра "четници", "интелигенција" и "традиционалисти", напољу "црвени", "радници" и "реформатори".

Спор је протицао у тако темељнм облицима (и био дискретно потпомаган од стране "црвене" југословенске амбасаде у непосредном комшилуку), да је аустријска држава поставила принудног управника над Српском православном општином и држала га на тој функцији све до почетка деведесетих година.

Тада су се битке преселиле на подручје бивше Југославије, док су за Општину Свети Сава у том контексту наступили мирнији дани, уз обиље трећег таласа миграције, младе, згодне и перспективне, која је у Аустрији завршавала школе, оснивала породице и добијала децу.

Од средине деведесетих година, број православних верника је растао, док се број католичких налазио у сталном паду. Иако католичка земља, Аустрија данас службено има тек 62 одсто верника, док их је пре само 60 година, практично у распону једне генерације, било више од 90 одсто. С друге стране, број православних верника је растао. Бечка надбискупија говори о 100 - 160.000 српских православних верника, што можда добро одсликава тренд, али је свакако претерано, поготову из визуре Српске православне општине, која зна да нема толико чланова на папиру.

За Надбискупију се као горући појавио проблем одржавања црквене инфраструктуре, односно, формирала се категорија "цркве вишка". Британско, холандско или швајцарско искуство, при чему су "цркве вишка" продате и претворене у трговачке центре, ресторане, кафиће, биоскопе или ноћне клубове за Католичку цркву у Аустрији није ни једног тренутка било опција.

Напротив, једино реалистично решење видело се у екуменско-хришћанском поравнању. Имаш "мањак" католичке и "вишак" православне или протестантске конгрегације? Ништа зато, докле год хришћани заједно остају на броју.

Направљене су листе "испражњених" жупних цркава и са њих планирано шта се и коме може поклонити. У конкретном случају са Општином Светог Саве, три су се понуде показале као непогодне док је четврта, Нојлерхенфелдер црква, први пут изграђена почетком 17. века на такозвеном "Пољу шева" изнад Беча изгледала као савршен избор за све.

Са једним малим ограничењем: савршено за све осим за свештеника који је ординирао у Нојлерхенфелдер цркви, пољског патера Тадеуша Ћихона - он се службено жалио директно Ватикану.

Ћихонова ситуација је била специфична, професионални квалитети неоспорни, али у комбинацији која је била иритантна за Надбскупију Беч. Тачно је да је пољски свештеник - који организационо никада није припадао бечкој, већ краковској бискупији - вратио вернике у иначе празну цркву. Тачно је да су његове мисе биле добро посећене, тачно је да су се међу верницима шириле приче о "харизматичном проповеднику" - али међу пољским верницима, који су из читавог града долазили да би чули проповеди на пољском језику.

Филозофија Католичке цркве на овим просторима је од  јасна - жупне цркве служе духовним потребама жупног становништва, значи оног које живи унутар граница црквене општине, коју црква у питању опслужује и заступа према вишим сферама. Оно што је за пољског проповедника била пуна црква, за Надбискупију је била празна.

И тако је "мали пољски поп", како су га представљали аустријски медији, у лето пре три године повео побуну против кардинала Шенборна и послао рекурс директно Ватиканској Конгрегацији за клер, позивајући се на принцип "салус анимарум", спас душа, највиши принцип црквеног канонског права (Codex Iuris Canonici).

Како Ватикан није у ситуацији да било где жури, на његову одлуку се чекало све до недавно, када је коначно потврђен поклон Надбискупије Беч Српској православној цркви. Патер Ћихон и његова паства преселили су се ни пола километра даље, у цркву Маријиног Имена, исту ону која се, пажљиви читалац ће је препознати, налази преко пута босанског Џемата за Аустрију.

"Сеоба Срба"

Серија црквених "селидби" тиме се не завршава. Кад Српска православна општина у јуну преузме тренутно испражњену и закључану Нојлерхенфелдер цркву, то не значи да ће она тада имати четири цркве, већ опет само три, јер ће једну (ону у којој је у подстанарском статусу, Hasslingergasse) вратити власнику, Евангелистичкој цркви.

Свеједно, добитак је практично немерљив, јер њиме Српска православна општина у Бечу, основана 1860, први пут за све те дуге године долази у посед зграде која би у архитектонском смислу имала форму цркве, односно која већ четири стотине година активно служи као црква, а не само објекат прилагођен сврси.

Оно што упада у очи јесте визуелна линија која се сада формира у Отакрингу, некадашњем брду изнад Беча: католици, православни и протестанти, унутар еклезијалних формација развијених на два километра, збијају редове дуж старог рова у коме су хришћанске војске 1683. заустављале другу османску инвазију на Беч.

Отакринг је иначе познат као национално најизмешанији део града. У њему данас живи тек 30 одсто католика, са великим процентом (10 до 30 одсто, зависи кога питате) турских, или у општем смислу муслиманских имиграната, као и значајним бројем Срба и Хрвата.

У урбаном смислу, Отакринг важи као сиромашан и запуштен кварт, премда тај утисак не треба генерализовати, јер је и сам градоначелник Беча Михаел Хојпл становник Отакринга.