Нова балканска правила

Чак и онај ко ништа друго не зна о Балкану, убеђен је у једну ствар: ту се налази домовина нетрпељивости, етничког национализма и аутистичног партикуларизма. Доказ је пружен, како се чини, не тако давно. Све грехе које је национализам на западу континента скривио у 19. и 20. веку, империјална експанзија, тлачење, протеривање и насилна асимилација мањина, починио је још једном, деведесетих година на Балкану.

Стереотипи, етничка мржња, национална политика моћи, све оно што смо у Европској унији након два светска рата најзад оставили иза себе, очито је могло да опстане у овом слабо развијеном подручју у које је било потиснуто и да у последњих двадесет година, са типичним закашњењем, поново узме маха.

Онај ко се темељито и без предрасуда упусти у бављење овим регионом, стећи ће искуства која се веома лоше уклапају у ову слику. Скоро нигде у Европи се људи, примера ради, не служе наизменично час једним, час неким другим језиком, као на Балкану. Ниједна друга земља као Хрватској нема толико становника који имају рођаке у иностранству. То није само последица избеглиштва и прогона.

С правом се истиче гостољубивост према странцима. У селима и мањим градовима овог региона се између различитих нација и вероисповести и након рата и даље негује култура узајамног посећивања и честитања, нарочито приликом верских празника, што је, на пример, била сасвим непознато међу протестантима и католицима у Немачкој.

Чак и обичај ученичке размене који је након Другог светског рата требало да приближи Немце и Французе, у Босни има много дужу традицију: родитељи су још у 19. веку своју децу, када би се приближавала одраслој доби, на годину дана давали у породицу друге националности да би упознала њихове обичаје и начине размишљања.

Тачка пресека светских религија

Ако отпутујете до тачке пресека светских религија хришћанства и ислама, онда ћете тамо у много мањој мери затећи судар култура, а много више својеврсни синкретизам. У неким долинама на Косову и у Македонији се до данашњих дана очувао обичај да се деци даје једно хришћанско и једно муслиманско име.

У Источној Европи никада није било инквизиције. Тамо где културне разлике захтевају толеранцију, та толеранција заиста постоји. У земљи попут Србије, која је постала позната као епицентар етничког национализма, суживот са Ромима, на пример, боље функционише него у Чешкој или Француској. Чак је и ултранационалистичка Радикална странка на својим предизборним манифестацијама редовно имала једног представника Рома, који је наилазио на одушевљене реакције публике.

Ратови деведесетих су се, међутим, стварно одигравали и водиле су их нације, а не различите идеологије или класе. Како се то уклапа у ову тврдњу о културној толеранцији? Онај ко жели да разуме ову противречност требало би да се најпре осврне на дебату о "мултикултури" која се осамдесетих година водила на Западу.

У САД се усталио обичај да се, по могућству, игноришу етничке и културне или, пак, расне разлике. А онда је Канађанин Чарлс Тејлор, полазећи од искустава у својој земљи, захтевао да се поступа на сасвим супротан начин: Треба упирати поглед. Права основа суживота није равнодушност према посебностима других, сматрао је канадски филозоф, већ управо њихово признавање.

Према Тејлору, поштовање зарад којег на вештачки начин морамо разоткривати друштвене везе ближњег свог, не може бити дугог века.

Како реагујемо на странце?

Тај несклад нам је познат из свакодневне комуникације: Како реагујемо на оно што нам је страно, рецимо, на човека који нас изненађује својим изгледом? Да ли скрећемо или упиремо поглед? Да ли ћемо човека азијатских црта лица који говори швапским дијалектом замолити да нам објасни привидну противречност? Да ли лица са посебним потребама питамо о њиховом обољењу и распитујемо се, емпатично, о њиховом стању? Или се правимо као да уопште не примећујемо њихов хендикеп?

У свакодневној комуникацији ће одговор увек зависити од конкретних околности, од нашег карактера и од степена наше осетљивости. Међутим, у апстрактнијем смислу, на нивоу морала или политике, не могу се избећи општеважеће одлуке. На Западу Европе се тако, током векова, развила култура скретања, а на Истоку, пак, култура упирања погледа.

Те се културе одражавају на свакодневну комуникацију. Начин на који се људи на Истоку опходе према ономе што је другачије, на Западу може деловати неотесано, непосредно, али и неусиљено и срдачно, док се на Истоку апстраховање од посебности саговорника, додуше, сматра обзирним и култивисаним, али и извештаченим и равнодушним.

Са моралне тачке гледишта се игнорисање разлика радо правда идеалима револуционарног грађанства. Међутим, западна култура скретања погледа и култ једнакости не потичу тек од Француске револуције са њеним égalité-om људским правима. Њихови корени се могу наћи још у апсолутизму.

„Краљ сунца" је подједнако обасјавао све своје поданике, независно од порекла и сталежа. Већ је ту било елемената једнакости и ниподаштавања разлика, што су Јакобинци само довршили. Модерна државна управа, која је била у зачетку у Француској 17. века, оперисала је са бројивим субјектима; специфичности као што су посебна права, била су јој крајње мрска. Етничке и језичке разлике биле су потпуно безначајне. Краљу је било свеједно на ком језику ће његови поданици ћутати.

Дашак колективне једнакости

У царствима европског Истока апсолутизам никада није сасвим заживео. Османлијско царство које је више од 500 година, па све до краја Првог светског рата, владало добрим делом Балкана, разликовало је своје поданике према вероисповести, а та разлика била је критеријум за расподелу права. Муслимани, Јевреји и хришћани су чинили засебне верске нације.

Нису уживали иста права: хришћани су морали да плаћају већи порез од муслимана и морали су бити препознатљиви по својој одећи. Међутим, и муслимани су били обухваћени специфичним забранама, тако да је изнад система лебдео дашак колективне једнакости, слично као код примене тезе "Раздвојени, али једнаки" са америчког Југа. Подела народа на верске нације спадало је у технику владања: потлачени народи задржали су своје аутономне структуре како би уместо Порте убирали порезе.

Аустрија, која је за себе окупирала другу половину Балкана, није остала сасвим изван домашаја европског просветитељства. Међутим, Хабзбурзи су се плашили опасности коју је са собом носила једнакост, због чега су зазирали од радикалне модернизације која се догодила у Француској или у Пруској Фридриха Великог.

Марија Терезија увела је општу обавезу школовања, али је инсистирала на настави на матерњем језику за све припаднике свих народа. Оно што нам данас делује напредно, у оно време било је конзервативно. Народ који би говорио и писао на немачком или латинском претио је да изнедри опасно образовано грађанство. Уколико деца, међутим, у школи уче украјински, словеначки или румунски, у Бечу су могли бити спокојни да њихов видокруг никада неће сезати изван њиховог непосредног животног окружења.

И аустријски посебан пут био је диктиран интересом опстанка на власти. Концепција "Завади па владај" се исплатила када је бечки двор 1848. искористио Хрвате да би угушили побуну мађарских либерала. Да су се сви либерали у Царству осећали као припадници једне једине нације, онда би се ујединили против цара.

У богатијим, модернијим државама на Западу, у 18. и 19. веку владало је претерано изједначавање и асимилација етничких и језичких разлика, с циљем да се заиста створи друштво једнаких појединаца. За разлику од тога су у царствима на Истоку разлике систематски политизоване. Касније су неке државе у региону покушале да крену западним путем - тако, на пример, Румунија након 1920. године, када је стицајем околности постала мултиетничка држава, или Југославија након 1929. Међутим, ти покушаји уследили су прекасно.

Турска која никада није скренула са пута нације држављана, и данас се бори са последицама. Три "пофранцужене" државе југоисточне Европе (Румунија, Грчка, Турска) нити су могле, нити су хтеле, за разлику од Француске која им је била узор, да непризнавање културних мањина компензују уважавањем појединца. Сви су се правили као да скрећу поглед, а заправо су помно упирали поглед, и то не да би мањине биле изједначене, него да би циљано умањивали њихов значај.

Ни једна држава у Европи није толико далеко одмакла у политизацији разлика као што је то био случај са комунистичком Југославијом; та земља није пропала због претераног изједначавања, већ услед сасвим супротног поступања. Увођење квота у свим областима живота је од некадашњих верских нација де фацто створило супарничке стране, које су, пак, у прописаном систему етничке равнотеже увек морале прецизно да усклађују своје интересе.

Након првих општих избора и увођења већинског начела, када овог ограничења више није било, нације-странке су у свему биле супротстављене. Међутим, пошто нације следе само голи интерес, а не неку "ствар" око које би се могле расправљати, након кратког времена преостало је само да ратују.

Реч је о идентитету, а не о једнакости

Страни посетиоци на Балкану веома често би коментарисали да им се разлике, око којих су се водиле толике крваве борбе, не чине баш толико јаким. Те разлике и нису толико јаке. Када нације једанпут постану супарничке, оне своје постојање више не морају да доказују неговањем културних разлика. Већ се довољно разликују по томе што су супарничке у политичком смислу. Напослетку се у том систему, који се у потпуности ослања на различитости, не ради више о различитости, него само о идентитету.

Довољно је што онај други напросто јесте онај други. Када конкуришем за посао, онда највише треба да зазирем од оног конкурента који ми је најсличнији. Анимозитет и културна блискост се добро слажу, а конкуренција се не укида толеранцијом. Када су се између 1992. и 1995. у Босни један против другог борили некатолички Хрвати, некатолички Срби и немуслимански Бошњаци, они нису били у сукобу зарад своје различитости, него су се борили за свој голи интерес.

Ако неко има осећаја за то, моћи ће и након ратних година још увек да осети специфични дух толеранције и поштовања културних разлика на Балкану. Међутим, ако неко верује да тај дух може да буде заштита од рата, биће демантован. Бројни наставни сати мултинационалног споразумевања, које безброј западних фондација и невладиних организација нуде откако су почели ратови, проткани су добрим намерама и не наносе баш никакву штету, без обзира што се намеће питање коме је, заправо, место иза катедре, а коме у школској клупи. Као превенција од рата, овај напор неспорно представља погрешну инвестицију.

Данашњи сукоби више не прете да се прошире. Мултикултурне империје постале су националне државе, а етничке фракције су постале или постају нације, у западном, грађанском смислу. Из времена мултиетничких држава очувале су се хијерархије престижа које и дан-данас сваки политички сукоб појачавају ресантиманима. Хијерархије око националног престижа познате су нам и у Западној Европи: оне су последица нивоа образовања и благостања неке нације; култивисана Француска и имућна Немачка су стога дуго биле у пат-позицији.

На Балкану и у Средњој Европи критеријуми нису грађанске, него феудалне провенијенције. На челу се налазе „државотворне" нације. То су у време мултиетничких царстава били не само (аустријски) Немци и Турци, него убрзо потом и Срби и Грци, који су већ у раном 19. веку и путем међународно запажених ослободилачких ратова постали носиоци самосталних држава. Иако по нивоу образовања и благостања не може да се мери ни са једном западном државом, Турска на Балкану и данас ужива велики углед као управитељица империјалне заоставштине, и то не само код муслимана.

На другом месту се налазе „историјске нације". Под тим су се у Хабсбуршкој монархији подразумевале нације са властитим племством које је било носилац некадашњег царства и тек је касније, но тада са дефинисаним „историјским" правима, доспело под царску круну. То је, пре свих осталих, важило за Мађаре који су на крају само кроз личност цара били везани за династију Хабсбург. „Историјске нације" са „старим" (и, наравно, оспораваним) правима били су, међутим, и Чеси и Хрвати, а у Османлијском царству и Грци, Срби, Црногорци и Румуни.

Поносни, слободни соко

Подлогу хијерархије чини су, коначно, „неисторијски народи", како их је називао Хегел: групе које није спајала никаква империјална и државна историја, већ искључиво језик и обичаји, а можда и религија и овај или онај национални мит. У њих су се убрајали Словенци и Словаци, босански муслимани, Бугари и Албанци.

Чињеница да је у Словенији бруто домаћи производ двоструко већи него у Хрватској, не смањује осећај супериорности у Загребу: за свесне Хрвате, суседи су само народ ситних сељака који се обогатио. И стидљиво поштовање и страх који се свуда у региону јављају у односу на Србе, не потичу тек из последњег рата. Србија је током читавог века за Словене у Хабсбуршком царству била поносни, слободни соко на којег би се радо угледали, само да су се усудили да то учине.

Нема разлога за страх да би нове нације у Југоисточној Европи могле пожеле да надокнаде пропуштене сукобе западноевропских нација из доба империјализма. У својим ратовима за поделу хтели су само да за себе искористе опробани организациони принцип стварања државе, у овом случају националне.

Сада су то постигли, па су непријатељства и предрасуде самим тим постали сувишни; осећај горчине након искустава последњег рата биће превазиђен најкасније у наредној генерацији. У супротности са предрасудама, балканске нације уистину не негују тако изражене узајамне стереотипе као што то чине западне нације.

И данашњим Немцима је довољна једна наслеђена или успут преузета предрасуда, можда подстакнута неким минорним доживљајем са годишњег одмора, па да све Французе сматрају „арогантнима" или „уображенима". На Балкану се такве ствари нису могле чути чак ни за време рата. Једни друге исувише добро познају.

С немачког превела Маја Матић.